06 jul Polazak u školu, sveske i olovke i vremepolov do detinjstva

Kuća se konačno utišala, deca su zaspala, muž je zaspao, sve sam rasklonila i odjednom stojim nasred dnevne sobe i gledam u knjige na stolu.

Dan je bio i više nego užurban, jurili smo po Nišu, tražili sveske i knjige za budućeg đaka prvaka (iako je jul, želela je sada!), pa je onda trebalo „namiriti“ i mlađe blizance nekom slagalicom i igračkom. Muž se baš dosetio da mu fali alat i materijal za radionicu, tako da smo napravili dobru putanju krstareći niškim bulevarima. Krenuli smo u nabavku za letovanje, a završili kupovinu za školu!

Kad se desilo da mi dete polazi u prvi razred?

Ovo sam se zapitala šetajući u knjižari i razgledajući police. Kao svaki štreber, ne znajući ni sama zašto, ponela sam spisak knjiga iako nam nije bila namera da ih kupimo baš sve danas. Međutim, od „mamice, samo jednu svesku i gumicu za brisanje, molim te“ do kompletne opreme stigli smo za 15 minuta. Blizanci su zaspali u kolicima, pa smo moja Olja i ja mogle natenane da biramo pribor za školu.

Udžbenici i radni listovi za prvi razred izgledaju mnogo lepše sada nego kad sam ja išla u školu. To sam prvo pomislila razgledajući bukvar, udžbenik iz matematike i radne sveske raznih izdavača. Ilustracije su zanimljive, objašnjenja kratka, precizna i konkretna. Svaka mi je stranica delovala primamljivo. Listala sam knjigu „Svet oko nas“ i unapred se obradovala svemu što će naučiti u školi.

Tada me je pogodilo: pa zar ja već imam dete koje polazi u prvi razred? Da li nije kao juče bilo kada sam se stiskala uz mamu na dan prozivke 1. septembra i nadala se da sam kod učiteljice, a ne u odeljenju kod jedinog učitelja?

Škola kao eksperiment i priprema za život

Uhvatila sam sebe kako pregledam Oljine prve knjige i vremeplovim. Možda sam malo i zavidela ovim „novim klincima“ što ne polaze u školu ’94. kada nemaš gde svesku da kupiš. Moji radni listovi su u svakom smislu te reči bili listovi – nisi smeo jače gumicom da obrišeš netačan rezultat zadatka, jer lako možeš da probiješ do sledeće strane. Jedna pogrešna računica i eto rupe u knjizi! Verovatno da je to bila i prva lekcija životna koju sam naučila: ako pogrešiš i pritisneš jače, napravićeš rupu i nepopravljivu štetu. Pa sam se trudila da budem oprezna, da ne grešim.

Strah od greške me je pratio kroz celo školovanje. Ali valjda kad si dete, ne shvataš da se neke stvari mogu i ispraviti, kao i da uraditi nešto pogrešno ne znači da si i ti pogrešan. (Dugo mi nije bilo jasno što sam se toliko identifikovala sa onim Rundekovim stihom „Ja sam bio pogrešan, kad sam ti stavio ruku na rame“).

Ali evo večeras, dok sedim za stolom i pregledam udžbenike svog deteta spoznaja dolazi sama. U školi smo kao u nekom velikom eksperimentu čije konačne rezultate živimo nesvesno kasnije – na poslu, u porodici, među prijateljima, kao „odrasli“.

Je l’ smo mogli nekako drugačije proći taj put?

Krenulo je da navire. Digitalni svet – mi nismo imali digitalni svet, a mislim da smo veoma malo razumeli i ovaj analogni. Nije imao ko da nam objasni. Jednostavno se nisu bavili nama. Bili smo deca i „naše je bilo samo da učimo“. Ideš u školu, dođeš kući, opereš ruke, presvučeš se, ručaš, uradiš domaći i možeš napolje. Ako se mnogo zaigraš, kad te pozovu na večeru kažeš: još pet minuta! Oni na to oćute, pa onda kroz 5 minuta viknu ponovo s terase. Tad već moliš: je l’ mogu još samo pet minuta?!

Moji nikad nisu mnogo marili za te „produžetke“. Znalo se šta može, šta ne može. Ako padne noć, a nisam u stanu, gotova sam, sutra me neće pustiti napolje. Raspusti su bili malo drugačiji, tu su tolerisali malo dužu igru, a majka je znala da iznese ispred zgrade tanjir palačinki sa džemom od šipuraka. U trenutku sam osetila miris džema. Godinama ga nisam jela. Klinci vole samo eurokrem i nutelu.

Ne možeš da se ne zapitaš: idemo li napred ili u sunovrat neki?

Kako može Ana da dobije peticu, a ti uvek četvorku?

Kod udžbenika iz matematike mi se steglo grlo. Moj je imao na koricama neke kvadrate, romboide, preteće veliki broj 1 preko tankih korica kao oznaku za prvi razred, a meni se činilo: eto, to je jedinica! Sećam se da sam celo prvo polugodište strepela – sad će učitelj da mi upiše jedinicu. Što bi neko stavio inače broj jedan tako, preko cele strane baš na udžbenik iz matematike?! Druge knjige su imale suptilnije oznake.

Iako nisam dobila jedinicu nikada do kraja osmog razreda ni na jednom matematičkom testu, taj me je strašan broj jedan svuda sledio. Možda sam, baš zbog tog straha uvek oduzimala sebi od petice tu jedinicu, a konačna ocena bi bila 4.

Mojoj majci nije bilo jasno. Sećam se da je satima znala da mi zanoveta kao sam opet dobila četvorku i kako druga deca, eto na primer Ana iz našeg ulaza redovno dobija petice. Kad bih se rasplakala, prvo bi još jače vikala, a onda bi sela do mene i pokušala da mi pomogne da rešim zadatak i da zajedno vežbamo matematiku. To je tek bio fijasko! Mislila sam da sam glupa, čim ne razumem njena objašnjenja, a tek sam kasnije shvatila – ni joj te jednačine nisu bile jasne.

Na kraju bi digla ruke bespomoćno i rekla: ja ne znam šta vas uče u toj školi?! Neka ti učitelj objasni!

Ja neću tako s mojom Oljom

Uši su mi bridele od tog sećanja. Morala sam da ustanem i odvojim se od svezaka i knjiga. Na vratima Oljine sobe gledam kako mirno spava. Ne mogu da zamislim da vičem na nju jer ne shvata proste računske operacije. A svesna sam, to će se verovatno desiti. Možda ne svaki put, ali da, jednog dana ću doći umorna s posla, bez snage da objašnjavam zašto mora više da se potrudi i da vežba. Hoću li isto kao i moja majka da joj pocepam list iz sveske jer je domaći zadatak napisala neuredno „kao nogama“? Hoću li isto kao tata preteći da pregledam sastav na temu „Jedan jesenji dan“ i da se mrštim na neuspelo napisano slovo „đ“?

Ili ću da raširim ruke da zna da je sledim u letu?

Ako ima još neka majka što ovako brine, molim da se javi!

Autorka: Srbijanka Stanković