Po prelamanju onih promrzlih zraka na moj prozor, znala sam da je Božić onaj pravi. Baš onakav kako ga pamtim kada sam bila mala. Sa snegom i sa suncem u krošnji moje jele. Ispod te jele naslonjen na zid stajao je Badnjak. Po celom dvorištu prosut...

Razboleli smo se od zaljubitisa. Nije baš stvarno moguće da mi se naježi koža kad me slučajno dodirneš u hodniku. Nije baš stvarno moguće da još postoje slučajni dodiri. Naši. Ne posle ovoliko godina. Razboleli smo se od zaljubitisa. Kao srednjoškolci. Samo što je sad sramota da priznamo...

Odavno sam prestao pisati poeziju, vođen tvojom lepotom i blagim usplahirenostima prouzrokovanom njome. I umesto da ti smišljam stih u kome tvoje crne oči poredim sa najdubljim i nedokučivim prostorima univerzuma, ja zapravo maštam o tome kako hodamo zajedno po petoj aveniji. Ti onako, ogrnuta...

Osakaćena zima bolesno opseda njenu dušu, i dešava se ono isto pre istog, i ono isto posle istog. Ona voli to,  jer misli da zna kako ne bi podnela sušu.   I odupire se osrednjoj hladnoći. Ipak uživa jer je tada srećna, ili uživa jer nije srećna. Plaši se jer misli doći će...

– Šta ako ja budem jedna od onih koje nikad ne prežale bivšeg? – Ne postoji tako nešto. – rekla sam joj i zagrizla jabuku. – Šta ne postoji? Nepreboljevanje? Bivši? Takav scenario? – ispitivala me je i nestrpljivo gledala kako se davim zalogajem. – Progutaj i...

Nema te. Kad otvorim oči, nema te. Nema te, i… Nema ‘i’. Prosto te nema. Gledam i tražim te, zenice se od napora skupljaju. Ali te nema. Nisam sigurna zašto, ni kako. Ni da li te je ikada bilo. Ni da li sam srećna, ni da li...

U jednom romantičnom filmu predvidljivog raspleta kaže jedan junak: „Život nisu samo venčanja, mature, rođenja. Život su i kazne, računi, saobaćajna gužva, neke teške i ružne, banalne stvari. Nije suština da juriš samo lepe događaje. Suština je da život provodiš s onim s kim ti...

Čitala je njegove riječi, pisane drugim ženama. Tražila je… ni sama ne zna što? Pitala se gdje prestaje stvarnost i počinje fikcija i koliko još u njemu ima otrova s tuđih usana, tuđih dodira, tuđeg… svega? Nije pronašla odgovor. Samo ju je boljelo. Ne zna zašto ju...

Počne kao svaki drugi dan. Običan. Ni po čemu poseban. Ideš i ne razmisljaš. Zapravo, razmisljaš, ali o svakodnevnim stvarima, "obavezama", zapravo - glupostima. Da, upravo, glupostima. To shvatiš onda kada se desi. Kada te preseče taj događaj. Čuješ neku tako lošu vest, ili te,...

I tako dođe dan kad nebo zanijemi i srce progovori. Kad se oči napune suzama i kad od tebe putevi vode samo za nazad. Dođe dan kad se od tebe samo odlazi. Lupio bi pesnicom o zid i razbio bi i zemlju do druge strane strane...