– Znaš ono kad otpeva „pusto sam jednu suzu, mušku najtežu“? – Aha. – E to mi je omiljeno. Nekako mi je stvarno. – Šta je stvarno? Teška muška suza? – Pa da. – Daj, smešno je. Da l’ stvarno misliš da je muška suza „teža” od ženske? – Realno, teže...

Ja sve strahove zaključam u jedan i nazovem ga - samoća. A kome ja, oči moje, mesto tebe sve ovo smem reći? I priznati da se nalazim posle tebe. Sa čijeg prozora gledaš u lepote praskozorja, i pod čijim prstima razvezuješ poslednju tračkicu na noćnoj haljini? Ko ljubi...

Zabavljali su se četiri godine, ali je zabava odavno prestala. Ona je stalno bila kisela, a on nezainteresovan. Kao zajedno su, a nema zajedništva. Ona je stalno osećala prazninu, a on pritisak. Sve je među njima bilo drugačije i dobro dok neko nije postavio to...

Gledala sam „Autoportret“ sa Ljubivojem Ršumovićem. Kaže njegov sin Vuk Ršumović kako ga  nikad nije pitao, a uvek ga je zanimalo, je li za njega napisao pesmu „Vuče, vuče, bubo lenja“ i ako jeste: šta je hteo time da mu poruči? Svaki put se nasmešim kad...

Po prelamanju onih promrzlih zraka na moj prozor, znala sam da je Božić onaj pravi. Baš onakav kako ga pamtim kada sam bila mala. Sa snegom i sa suncem u krošnji moje jele. Ispod te jele naslonjen na zid stajao je Badnjak. Po celom dvorištu prosut...

Razboleli smo se od zaljubitisa. Nije baš stvarno moguće da mi se naježi koža kad me slučajno dodirneš u hodniku. Nije baš stvarno moguće da još postoje slučajni dodiri. Naši. Ne posle ovoliko godina. Razboleli smo se od zaljubitisa. Kao srednjoškolci. Samo što je sad sramota da priznamo...

Odavno sam prestao pisati poeziju, vođen tvojom lepotom i blagim usplahirenostima prouzrokovanom njome. I umesto da ti smišljam stih u kome tvoje crne oči poredim sa najdubljim i nedokučivim prostorima univerzuma, ja zapravo maštam o tome kako hodamo zajedno po petoj aveniji. Ti onako, ogrnuta...

Osakaćena zima bolesno opseda njenu dušu, i dešava se ono isto pre istog, i ono isto posle istog. Ona voli to,  jer misli da zna kako ne bi podnela sušu.   I odupire se osrednjoj hladnoći. Ipak uživa jer je tada srećna, ili uživa jer nije srećna. Plaši se jer misli doći će...

– Šta ako ja budem jedna od onih koje nikad ne prežale bivšeg? – Ne postoji tako nešto. – rekla sam joj i zagrizla jabuku. – Šta ne postoji? Nepreboljevanje? Bivši? Takav scenario? – ispitivala me je i nestrpljivo gledala kako se davim zalogajem. – Progutaj i...

Nema te. Kad otvorim oči, nema te. Nema te, i… Nema ‘i’. Prosto te nema. Gledam i tražim te, zenice se od napora skupljaju. Ali te nema. Nisam sigurna zašto, ni kako. Ni da li te je ikada bilo. Ni da li sam srećna, ni da li...