Subota, nedjelja ili ponedjeljak, svejedno je. Kada strašću stvaraš dane Ti živiš i radiš sve nedjelje, obožavaš i one nekada teške ponedjeljke. Budiš se sa suncem, pogledaš kroz prozor i pozdravljaš novi dan. Razbudiš se u trenu i obožavaš jutra i večeri. Liježeš sretan, budiš...
Prvo što su nas na baletu učili jeste da treba da izgleda lako, toliko lako koliko je teško da čini se svako može to da izvede da ne vidi se kada dotakneš pod lebdiš postojano jedan santimetar nad zemljom nečujno graciozno nežno meko i svakad sa osmehom na licu da ne pomisli neko da boli boli li? kada...
Pre desetak godina, u periodu kada sam bezuspešno pokušavala da zatrudnim, šalila sam se da ću jednostavno da ukradem bebu u nekom tržnom centru. Prošetaću svojim omiljenim mestom i prisvojiću neko zaboravljeno dete. Moja borba je potrajala, a želja da dobijem dete ostvarila se tek mnogo godina kasnije. I...
– Ti si sada u haosu i ja to razumem – rekla mi je. – Svašta hoćeš, a ništa ne možeš. Mali su. Polako. Porašće. Ne žuri. Gledam u šolju hladne kafe. Mislim: ne želim da brže porastu. Ne želim da izgubim išta od ovog. Ja...
Već dugo neke stvari radim iz inata. Napišem nešto ljutito, istresem iz sebe sve što me muči, a onda stisnem delete. Izbacim iz sebe svemir nemira, duboko udahnem i nastavim dalje. Sam Bog zna, koliko je moćan taj osjećaj. Koliku snagu ti da spoznaja, da možeš istresti iz...
Maslačak, Pazi da te ne oduva vetar, Da ti kosu ne uprti za ptice, A ptice za zvezde, Zvezde za crne tačke, Pa da posle kao ludak visim sa ivice nemira, Sa nekog oblaka, Iz praznine svemira. Pazi da te ne odnesu deca, Oduvaće te još dalje, Preko okeana, Pa malo iza, Preko oklopa starih kornjača, Da gnjurim...
Evo nekoliko meseci kako započinjem ovu priču, kojoj ne znam ni početak niti kraj. A možda kraj i nema, ko će ga znati? Ovo je priča o zaboravljenom biciklu. Gde se nalazi, neću vam reći, neka ostane tamo gde je, moj nije a sigurno nije ni...
Desi se ta situacija. Neka. Koja god. Pogodi te kao da si tanja od flis papira. Znaš da toliko gorih stvari ima, ali ti je taj tvoj kamen na duši težak sto kila. I ne mozeš protiv toga. Ne mozeš ništa. Bezbroj misli u glavi...
Nije da si mi na pameti. Samo se setim: dovraga, nisam ti sve ispričala. Pa mi se sakupe reči na vrhu jezika, a kuda ću s njima? Kome da ih prospem kad me niko ne poznaje? Zaboravim se katkad, udahnem, pa zaustim i eto iznenađenja kad vidim da te...