– Ali ti se nisi nimalo promenila, shvataš? Ja još ne znam da l’ si mi rekla da nešto ne možeš što si pre mogla, i to samo zato što imaš decu. – Možda je tu problem? Možda je trebalo da se promenim. Ili sam se...

Da me pitaš čime bih se htjela baviti, rekla bih ti – svime! Želim učiti španjolski, gledati crno-bijele filmove, čitati romane i pisati vlastite knjige, kuhati razne specijalitete i provoditi večeri sa dragim ljudima uz kolače i crno vino. Moj mali balon od sapunice raspukne se svake...

 Novembra, nekog, neke godine srešćemo se slučajno na ulici u našem gradu. Nismo dugu prolazili tu, ni ti, a ni ja. Prošlo je 10-ak godina ako se ne varam? Neka više kažeš? Možda je, ne znam. Hajde da sednemo, Marina - reći ću ti. Kako si,...

Sećaš se, sedeli smo u Studentskom parku i maštali o tome kako živimo u istom stanu. Sedela sam ti u krilu i bez uspeha se pravila da me pivo nije udarilo u glavu. Da me nisi ti udario u srce. (Je l’ se tako kaže...

Jednom kad sve prestane i zemlja se pretvori u prah. Jednom kad ućute bolesti, tuge, kad utihnu nespokoji i svrab. Kad raspucalim tijelom prožmemo stradanja i kad ostanemo živi. Izliječit će nas vrijeme. Jednom kad opet pri udahu osjetiš da se dah razliva do stomaka, da ne...

Pomisliću jednom da nije bilo sasvim uzalud. Prelepiću sećanja veselijim kolažom i pustiti da svaka neostvarena želja samu sebe ispriča. Ali znam, uplašiću se pred sopstvenom maskom; niz kičmu će militi svaka laž kojom sam te pred drugima kitila, kako bih uspravno pred samom sobom...

– Je l’ ti shvataš da se niko tamo nije smejao? – Da. Tek sad kad kažeš, shvatam. – To je strašno. Imamo po trideset godina, a kao babe u penzionerskom društvu. Ne smejemo se kao ranije. – Dobro, nismo klovnovi da se cerimo kao pre deset godina. –...

Želim ti kažem da te više ne volim. Da, samo zato pišem, da bih najzad stavila tačku na nas. A bili smo, bili smo veoma dugo. Predugo. Shvatila sam da mi odavno više nije bilo stalo, ali nisam to sebi smela da priznam. Neverovatno je koliko se žene grčevito drže...

Još se jasno sećam osećaja kada sam sa snega ušla u toplu učionicu. Bila je sreda, 7h ujutro. Novinarska sekcija za petačiće. Nevena je sedela u prvoj klupi do katedre i čitala roman Grozdane Olujić „Glasam za ljubav“. Nije imala pojma da će je oluja...

Nekih ljudi ostanemo željni. Život ih odvede daleko, ukrade ili među nama stvori nepremostive zidine. Nisu više tu. I mi živimo kao da nikad nisu ni bili. Skrojimo svoj život bez njih. Popunimo nekako prazninu koju su ostavili za sobom i koračamo naprijed. Ne osvrćemo se. Ne...