U jednom romantičnom filmu predvidljivog raspleta kaže jedan junak: „Život nisu samo venčanja, mature, rođenja. Život su i kazne, računi, saobaćajna gužva, neke teške i ružne, banalne stvari. Nije suština da juriš samo lepe događaje. Suština je da život provodiš s onim s kim ti...

Čitala je njegove riječi, pisane drugim ženama. Tražila je… ni sama ne zna što? Pitala se gdje prestaje stvarnost i počinje fikcija i koliko još u njemu ima otrova s tuđih usana, tuđih dodira, tuđeg… svega? Nije pronašla odgovor. Samo ju je boljelo. Ne zna zašto ju...

Počne kao svaki drugi dan. Običan. Ni po čemu poseban. Ideš i ne razmisljaš. Zapravo, razmisljaš, ali o svakodnevnim stvarima, "obavezama", zapravo - glupostima. Da, upravo, glupostima. To shvatiš onda kada se desi. Kada te preseče taj događaj. Čuješ neku tako lošu vest, ili te,...

I tako dođe dan kad nebo zanijemi i srce progovori. Kad se oči napune suzama i kad od tebe putevi vode samo za nazad. Dođe dan kad se od tebe samo odlazi. Lupio bi pesnicom o zid i razbio bi i zemlju do druge strane strane...

– Ali ti se nisi nimalo promenila, shvataš? Ja još ne znam da l’ si mi rekla da nešto ne možeš što si pre mogla, i to samo zato što imaš decu. – Možda je tu problem? Možda je trebalo da se promenim. Ili sam se...

Da me pitaš čime bih se htjela baviti, rekla bih ti – svime! Želim učiti španjolski, gledati crno-bijele filmove, čitati romane i pisati vlastite knjige, kuhati razne specijalitete i provoditi večeri sa dragim ljudima uz kolače i crno vino. Moj mali balon od sapunice raspukne se svake...

 Novembra, nekog, neke godine srešćemo se slučajno na ulici u našem gradu. Nismo dugu prolazili tu, ni ti, a ni ja. Prošlo je 10-ak godina ako se ne varam? Neka više kažeš? Možda je, ne znam. Hajde da sednemo, Marina - reći ću ti. Kako si,...

Sećaš se, sedeli smo u Studentskom parku i maštali o tome kako živimo u istom stanu. Sedela sam ti u krilu i bez uspeha se pravila da me pivo nije udarilo u glavu. Da me nisi ti udario u srce. (Je l’ se tako kaže...

Jednom kad sve prestane i zemlja se pretvori u prah. Jednom kad ućute bolesti, tuge, kad utihnu nespokoji i svrab. Kad raspucalim tijelom prožmemo stradanja i kad ostanemo živi. Izliječit će nas vrijeme. Jednom kad opet pri udahu osjetiš da se dah razliva do stomaka, da ne...

Pomisliću jednom da nije bilo sasvim uzalud. Prelepiću sećanja veselijim kolažom i pustiti da svaka neostvarena želja samu sebe ispriča. Ali znam, uplašiću se pred sopstvenom maskom; niz kičmu će militi svaka laž kojom sam te pred drugima kitila, kako bih uspravno pred samom sobom...