09 jan Sveća za Nikolu Teslu

Po prelamanju onih promrzlih zraka na moj prozor, znala sam da je Božić onaj pravi. Baš onakav kako ga pamtim kada sam bila mala. Sa snegom i sa suncem u krošnji moje jele. Ispod te jele naslonjen na zid stajao je Badnjak.

Po celom dvorištu prosut je tepih od onih pahulja koje se lede i sijaju, koje ne možeš da uhvatiš, a niti smeš da gaziš, da ih ne bi povredio. Preko brda čujem crkvena zvona. U dvorištu crkve korača polako, što zbog leda, što zbog gužve, visok i bled, neki čovek. Svetli mu koža od snega i sunca. Razmazali mu se po obrazima zraci, dok skida kapu i krsti se. Ulazi i čeka red da kupi sveću. Jednu. Tanku.

Da je zapali dole. Za večni mir.

Kupuje sveću i i dalje čeka u redu. Neprijatno mu je zbog gužve. Napet je. Prvi put pali sveću za njega. Za svog imenjaka, kojeg već odavno nema. Pitao se, a znam da ga je ta misao i gonila, pa se od jutarnje trpeze digao i otišao do crkve, da li se iko seti, da upali tu sveću.

Dolazi na red. Već natrpano svećama koje gore i koje se tope, on se saginje, krsti, ljubi sveću i šapće ime. Zatim je pali i stavlja nekako u sredinu. Uspravlja se i stoji. Gleda u svetlost sveće i zna da je sam. U celoj crkvi, na celom svetu on je sam.

Pred tom svećom i tim čovekom, on je mali, nejednak i sitan. Stopio se sa plamenom i on gori. A čini mu se kroz izmaglicu da su se sve sveće skupile oko njegove i da ga slušaju i trepere, zbog neke čudne, samo nama poznate sile koju znamo, ali je nikada nismo videli.

Hoškanje i guranje ljudi natera ga da se prekrsti, još jednom pogleda u sveću i izađe iz crkve. Napolju ga dočeka belina i ponovo se spustiše zraci do njegovih obraza. Na Božić, u snu, sam i daleko, umro je davno jedan čovek. Kažu da je bio najveći svih vremena, da je bio van svih prostora i života. Na Božić, jedan dečak, zapalio je sveću za njega. U duši, gde se i pali za večnost.

Autorka: Viktorija Marković