11 feb Tražim da ti oproste, Marina.

Tražim,

da mi oproste svi,

što sam te tako kukavički ukrao.

Skriven od očiju tih,

u sećanjima na tebe sam spavao.

I nadao se..

da te niko pronaći neće.

Da će budan čekati zoru,

dok mu u rukama ne uvene cveće.

Dok kraj kamina se ogleda u čaši vina,

i čeka te da pozvoniš na vratima.

A ne sluti da nećeš doći,

da si nestala.

Baš te noći kad si njemu rekla „DA“,

kao da je neko došao i ukrao te.

A priznajem, strahovao sam..

jesam… mislio sam da će te ranije naći.

Moraš priznati da sam te vešto krio,

kao neki ludi slikar svoju muzu.

Ljubomorno te čuvao i napajao dušu

tvojom nezemaljskom lepotom,

dok su svi čekali.

Da dođeš te noći, potrčiš njemu u zagrljaj,

pribiješ se uz njega kraj kamina

iako u sobi nema zime.

Da skineš breme sa vaših srca i kažeš: „Izvini. „

Dok nebeski svodovi ćute, i čekaju…

a ni ne slute, da te nema.

I tako u nedogled.

Sve dok jednog jutra se ne sretneš sa njim i okreneš glavu, kao da je stranac.

I dok svi prstom upiru na tebe i govore da si kriva,

što se tamo neko propio…

što neko ispisuje stihove na salvetama,

što svaka ovozemaljska birtija zna o toj,

ne zemaljskoj lepoti, ovozemaljske Marine.

A ni ne slute da hule na tebe bez razloga, da zapravo nemaš veze ni sa čim.

Da je zapravo moj bolesni um to sve smislio i rešio da ovekoveči u pesmama.

Niko ni sluti da ne postojiš, Marina.

Bar ne na našim meridijanima,

i pitam se evo, posle toliko godina

Čiji je ekvator taj tvoj osmeh?

Je l’ još uvek imaš one trapave uvojke i detinjatost u glasu?

A šta, ako te pitaju, moja ljubavi

gde se kriješ sve ove godine.

Šta ćeš im odgovoriti? Ma ti si moja.

Samo moja, Marina. U mašti… i srcu. Odatle te niko ne može ukrasti.

Ne kao ja tebe, one noći kad si njemu obećala ceo svoj život a ja pijan za kafanskim stolom na salveti napisao nešto valjda

„Nikada ti neću oprostiti, Marina“

I znam ja da zbog toga nisi ti nestala odavde, al nekako osećam dužnost, da zamolim ljude da ti oproste, jer misle da si ti za sve kriva.

Nisi. Niti si ikada bila. Boliš, Marina. Mnogo boliš.

Valjda to zovu sećanjima.

Jebem li ga. Nisam ni ja više pametan.

Samo posle svega, želim da znam da si dobro. I da znaš da sam ti već odavno oprostio što si odlučila da svoj život ne provedeš pored nekog ko sem nekih tričavih stihova i malo duše nije imao šta da ti ponudi.

Želim da znaš da si i dalje na bezbednom. I da ćeš tu uvek biti.

Oprosti, lutko za sve.

Volim te.

Autor: Nemanja Tonić