11 feb Kakva je to ljubav ako je isplačeš?

– Znaš ono kad otpeva „pusto sam jednu suzu, mušku najtežu“?

– Aha.

– E to mi je omiljeno. Nekako mi je stvarno.

– Šta je stvarno? Teška muška suza?

– Pa da.

– Daj, smešno je. Da l’ stvarno misliš da je muška suza „teža” od ženske?

– Realno, teže je puste.

– Ne, nego su naučeni da nije „muški“ plakati. Svaka ženska suza jednako je teška.

 – Ali priznaj, žene više plaču.

Žene više plaču. Koliko puta ste čuli to? Je li tačno uopšte?

Evo ja, na primer. Ja sam bila velika plačljivica. Sa akcentom na bila i velika. Ali tad nekad kad jesam plakala, plakala sam za sve i svašta. Nisam bila pekmez-dete, ali da, kad sam ušla u pubertet, definitivno sam postala svilena.

Škola, ljubavni jadi, što bi rekao Tin Ujević – svakidašnja jadikovka. I trajalo je to tako, bogami, ne znam ni ja dokad. Sve veće promene: raskidi, selidbe, maturiranja, diplomiranja, udaja – ispraćeno je suzama. Pa onda trudničke suze, radosne suze, mama-suze – sve do dečjih suza.

I tu sam, nekako, ne znam ni ja kako stala.

 – Mislim da je bebama potrebna snažna mama, znaš?

– Pa eto, i ti povezuješ suze sa snagom i neranjivošću.  Tako i muškarci sigurno.

– Ma najsigurnije.

– Znam da ne veruješ u to, ali ja mislim da kad muškarac plače, to je iskreno. U ljubavi, posebno.

– A kad žena plače, to je neiskreno?

– Ne baš, ali… Moraš priznati, žene često koriste suze kao oružje.

– To je stereotip. Nije valjda da veruješ u to?

– Pa šta znam. Verujem, izgleda.

– Ne znam. Ja mislim da jačeg oružja od osmeha nema i da je tužan taj cilj koji postigneš suzama. Život nije španska serija da ga isfoliraš.

– Ode ti daleko!

I jesam. Jako daleko. Valjda zbog toga što sada plačem samo od sreće. Ili kad me slomi nečije siromaštvo, glad, doživotno odsustvo, bolest i smrt.

– Kakva je to ljubav ako je isplačeš?

– Pesma kaže da je prava.

– Ma kako da ne! Prava ljubav je kad se smeješ.

Autorka: Srbijanka Stanković