Zaglavite se na sedmoj strani geografskog atlasa. Putujete porama, borama i ožiljcima. Vešto zaobilazite mesta koja su drugi već videli. Samo vaše oči umeju na pravi način da se zaljube u Karlov most u Pragu. Samo vaše ruke mogu da dohvate grane onog visokog afričkog...
Kiša vas pronađe negde na pola puta. Između dva autobuska stajališta. Već je glupo da se vraćate odakle ste krenuli, a odredište vam je predaleko. Prvo se malo ljutite – jer će sad frizura skroz da se pokvari, jer: „Lepo sam rekao da ponesemo kišobran!“...
Najpre vas obuzme nepoznata radost kad stavite dve četkice u istu čašu. Kao to je sada smisao univerzuma. Zajedno perete zube. Nije vam teško da se budite u isto vreme. (Čak i kad radite u različitm smenama). U početku, zapravo i nema težine. Samo lakoća prve...
Kože se dodirnu kao mekana platna. Prsti postanu žičani instrumenti. Muzike ima i tamo gde je najtiša tišina. Sve je ispravno. I tamo gde su krive krivine. (Kad se telo nagne i savije u luk u kuku). Pregibi postaju autoput po kome se niko ne vozi....
Vreme se rastegne do svojih šavova. Tišinom se okupaju dani. Čekanje prvo pecka. Kao kad se slučajno opečeš mlekom ili kafom. Samo na trenutak bude oštro, posle i zaboraviš da te boli. Al’ je tu. Postane jasno da neće baš samo od sebe da prođe. Jer...
Moja tetka kaže da uopšte nije glupo što se zaljubila u 56 godini i što je sad zbog toga ogovara cela rodbina. Gledala sam je preko šoljice za kafu i rekla: „Ko šiša rodbinu!“ A u sebi sam je pitala: „Zar ti nije žao što...
Volela bih da znam kako si prvi put nekog grlio. Da li su tvoji prsti isto ovako golicali nečiji vrat i tražili nemoguće stvari. Neke ljubavi su kao ona šećerna vuna. Zalepe ti se za pogled, zube i prste. Od njih ne možeš da se opereš....
Tad kad te nisam poznavala, zamišljala sam da me razumeš kad me gledaš u oči, pa sam se pravila pametnija no što jesam. Kao: mene nije lako osvojiti. Kao: ja i ne želim da me ti osvajaš. Kao: mi se samo družimo. Klinački sam nasela...
Volela bih da nemam ni ime, ni prezime, lik, ni telo...
Dobro, hoćemo li da razgovaramo? Ovom rečenicom počinju sve Žmuove noćne more. Njome se otvaraju sve moje uplašene nesanice i razigrane nervoze. Tako otključavam nerazrešene unutrašnje dileme i strahove. Tako ih razrešene zaključavam. Žmuu uglavnom ništa nije jasno. Žmu uglavnom sve razume. Nervoza mi je sažvakala...