30 okt Kad pokisneš s onim kog voliš

Kiša vas pronađe negde na pola puta. Između dva autobuska stajališta. Već je glupo da se vraćate odakle ste krenuli, a odredište vam je predaleko. Prvo se malo ljutite – jer će sad frizura skroz da se pokvari, jer: „Lepo sam rekao da ponesemo kišobran!“ Ali je ljutnja slabo oružje u borbi protiv sve gušćih kapljica.

Onda počnete da bežite. Kao da baš vas kiša juri. Ona pada na vaše glave nezaustavljivo i čini trčanje nepodnošljivo smešnim. Zato počinjete da se smejete. Prvo u sebi, a onda i naglas. Pogledate se u trku, uhvatite za ruke i krenete još jače da se smejete.

Utrčite u prvi prolaz ili pod prvu nadstrešnicu.

Tamo ste sami na svetu. (Čak i kad ima drugih ljudi).

Tamo se ljubite kao da se dugo niste videli. Jako i strastveno. Pokislo.

Frizura je sada samo mokra kosa. Koža se sklupčala u poljubac. Vreme se zgužvalo baš u taj trenutak. Više nigde ne žurite.

Kad pokisneš s onim kog voliš, kiša dobije magična svojstva. Spere sa misli skramu običnog i dosadno istog. Idejama okupa glavu. Zbog nje sve postane bistro i jasno. (A nežnosti ponajviše).

Odjednom, čak i njemu padne na pamet da ti šapuće stihove u kosu. Nespretno i drhtavo, kako to samo rade zaljubljeni dečaci. (Kiša i najsnažnijeg muškarca otopi do adolescenta). Uživaš u Preveru i Jesenjinu do druge strofe, a onda čuješ samo poeziju njegovog glasa i donje usne. Njemu je neprijatno od tvog pogleda što razgolićuje, pa predlaže da potrčite ponovo.

Sad mu čvršće stežeš ruku. Više ništa nije smešno. Želiš samo da ste negde sami. Zaista sami. U četiri zida. Na jednom krevetu ili podu. Na stolici. Sklupčani jedno u drugom. Otkopčani jedno u drugom. Zakopčani u ljubav. Zavezani dodirima.

Pogledaš ga tako da i on to zna.

(Tog popodneva ne stignete tamo gde ste pošli).

Kasnije, na terasi, dok se na žici suši tanka bela haljina, zapalite cigaretu. Pokisli ste i umotali u vetar sve ono što vas je mučilo. Ostala je samo ljubav.

Kiša i ne mora da stane.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografije: pinterest.com