Sećaš se, sedeli smo u Studentskom parku i maštali o tome kako živimo u istom stanu. Sedela sam ti u krilu i bez uspeha se pravila da me pivo nije udarilo u glavu. Da me nisi ti udario u srce. (Je l’ se tako kaže...

– Je l’ ti shvataš da se niko tamo nije smejao? – Da. Tek sad kad kažeš, shvatam. – To je strašno. Imamo po trideset godina, a kao babe u penzionerskom društvu. Ne smejemo se kao ranije. – Dobro, nismo klovnovi da se cerimo kao pre deset godina. –...

– Maštanje. – Mastane. – Maštanje, Kalina. MaŠŠŠŠtanje. – Ma sta nije! – Dobro, koliko sam luda što sam sad htela da pitam Kalinu koja vrsta imenica je maštanje? – okrećem se Žmuu. – Bila bi luda i mene to da pitaš. – ’Aj’ ne zezaj. Kalina, maštanje je glagolska imenica. –...

– I dobro, šta bi s tim zaljubljivanjem? – ispalim odjednom između dva zalogaja. – Kako šta bi? – Žmu se trudi da ne izgleda zatečeno. – Pa mislim, kad planiraš ponovo da se zaljubiš u mene? – Ja sam već zaljubljen u tebe. Ne vidiš? – Pa i...

Ponovo sam se zaljubila u Beograd. Sad nekako još više kako se dugo nismo videli. Razmišljam, na koju adresu da mu pošaljem ovo pismo, kako da počnem, ima li smisla...

Potraži me ispod mog svakodnevnog zabrinutog lica. Čekam da me nađeš i probudiš. Odavno nismo živeli stvarnički, jer uveče iscrpljeni zaspimo na kauču ispred televizora, a jutra nam počinju alarmom i dečijom cikom. Sve između čini se kao san (iako ne znam još nekog da ovako...

U meni spava ceo milion neispričanih priča za tebe. Imam onu o čoveku što je proveo pet godina u zatvorskoj samici, sećaš se? Pa onu o dve medicinske sestre. Pa onu o studentima bez para, pa onu u kojoj se šetaju Momo Kapor i Isidora...

Biću ti: voda, vatra i svi elementi onoga što ti je sveto. Kao u istrošenoj i izbledeloj pesmi: kurva-svetica. Sećaš se, jednom si rekao kako si dopisao na jednom zidu to „svetica“, samo da ispraviš sliku o meni. Kao da nisi znao da meni nikad...

Bila jednom davno jedna nerazmažena i zaljubljena devojka. Isprošena. Pred salonom venčanica. Sa Žmuom u pogledu. – Ne znam da li da ulazimo. Ionako ne želim pred tobom da probam. – Dobro, ’ajde da uđemo kad smo već tu. Samo pogledaj kakvih sve venčanica ima. – Neću ovde....

Otac se namršti, majka oštro pogleda i nas troje se umirimo na zadnjem sedištu ljubičaste lade. Ništa tableti, ništa crtani, ništa animacija. Kakva bajka za odrasle! Sad je animacija glavna zanimacija za roditelje kad krenu na put. Odmornu i za jurnjavu spremnu decu smestimo u auto...