Osoba koja će ga napisati neće biti neki čuveni pesnik koji će biti citiran na Internetu i svuda koji će biti razgrabljen po knjižarama, tražen u bibliotekama, izdavati zbirke, postati slavan, davati autograme, intervjue, ući u istoriju, lektiru, slikati se za štampu, dobijati nagrade i o kome će se pisati biografije,...
“Postala je ono što je Beatrisa bila firentinskom pesniku, neokaljena Laura onog venecijanskog pesnika, majka velikih misli, neznani uzrok spasonosnih odluka, podrška budućnosti, luč koja sja u tami poput ljiljana međ tamnim lišćem...
Pucaj opet. Na sedam metara od tebe stoje dva metra mene. Ciljaj jabuku. Promaši me. Gledaj me kako se u crva pretvaram. Gorki plodovi bivšeg vremena puštaju sokove među naše sene A ja prokleto volim da se okrećem u krug i samovoljno obaram. Misliš da lažem kada govorim brzo...
Znaš li šta se desi Kad se jaki ljudi slome? Zemlja se trese. Jesi li osjetio zemljotres jutros? Jesi li vidio kako je nebo Raskopčalo svoje isparane oblake I pobacalo dugmad na nas? Znaš, Kad se jaki ljudi slome, Njihove ruševine bole zemlju po kojoj padaju. I teško ih je ponovo sastaviti. Gotovo nemoguće. Evo, ja od jutros krpim. Kupim...
Mogu li sada napisati pjesmu u maglovitom sjećanju svoje sutrašnjice s iskrivljenom slikom riječi što plivaju umom k'o besmislice Mogu li ući bar u dvorište sebe i u sjeni krošnje svoje zlatne mašte biti barem vlas trave što u hladu raste i čudesan dio savršene bašte Mogu li ponuditi uhu budan smisao ili srcu...
Mural pahuljaste prerije. Strvina strvinu sablažnjuje. Krvavi odresci u sosu od postizborne ćutnje. Spiralno izdanje vlaknastog neba. Ti i ja: ućutkane uskovitlanosti dnevno doziranog akvarela. Stih se ledi u našim ustima. Tako odlaže osmu reinkarnaciju. Autor: Marko Antić Fotografije: favim.com ...
Glava na stolu. Ruka pod glavom. Utrnula noga. Pod šezdeset stepeni naslonjena leđa. Zamišljeni pogled pod nišanom zaklopljenog kapka. Koncentracija pri slušnju ritma srca. Kontrola disanja pauzira premotavanje filma. Prethodna euforija je istrošila hormon sreće. Gledam čas gimnastike uvodenog povrća. Crpim mu svu vodu. Pada na testu izdržljivosti. Sa nasukanim povrćem napokon ravnoteža. Pogled iz tegle ne prepoznaje mamurluk. Autor: Marko Marun Milovanović Fotografije: pinterst.com ...
Dok smo se okrenuli, u našem smehu je prezrelo voće ružičastog leta, i jedino još iz sećanja pružamo ruke, i skriveni od pogleda, krademo trešnje detinjstva, koje sad čuvaju duhovi mrtvih komšija. Lelujave odsutnosti sviraju bluz napuštenih ljuljaški, i rašnirane patike same skaču u centar sveta, kad uspomene vetar zavrti kao čigru...
Kažeš, pusti te farove, na ivici smo šume. Kažeš, ne vidi on nas, svetla su lažna, Mi smo Svetlo. Kažeš, produžiće on. Kažem, žulja me kamičak. Kažeš, nastavi. Kažem, topla si. Kažem, ne grizi me. Kažeš, ne gnjavi me toliko. Kažeš, gnjavi me jače ! Kažeš...
Neprimetno juriš kroz tamu, osmehom ćutiš, pogledom govoriš o životu, oslanjaš se na prazninu, ostaješ prava žena u vremenu zlom. Odaješ se samo ponekada, dok u prahu izmaglice bledog jutra vučeš ljubav kao težak prtljag. Postojiš samo dok gaziš tminu, tragove brišeš suzama prokletih, bedni te mole da izdržiš, poniženi naziru sebe u tebi. Bez toga, sigurni...