Književni klub „Glubočica“ iz Leskovca raspisao je književni konkurs za pesmu i priču. Tema: „Moje selo – Moj zavičaj“ Učesnici mogu biti svi građani Srbije. Posebno će se ceniti učešće mladih. Nagrade: 15.000 RSD 10.000 RSD 5.000 RSD Radove slati pod šifrom u 3 primerka. Radovi se ne vraćaju, a nagrađeni...
Čekam da protegneš prste Po pesku mojih mladeža Osmehom da mi razbiješ San Čekam da mi ne daš Da se plašim zime Puste parkove da mi oživiš na Dlanovima Čekam da mi svanjivaš Noću Tišinom krstariš po ključnim kostima S šaka se ne spira pepeo Tvoje neodlučnosti i mojih Nadanja Večna smo vatra koja se S merom pali i merom...
Možda sam se igrao i sa sobom A cipele sam ove nosio Na sva venčanja tokom godine Možda nisam taj što tortu seče Ali uvek sam onaj što je jede Uvek sam taj što bi nož Možda zario u venčanicu I kad sam plesao s nekim Najčešće igrao sam sam Usamljen brojao korake A mesto meseci...
koji je tvoj mesec kad tugu podsećaš na sebe? avgust je, ali još se opraštam od marta; imam novu kompulziju – svako slovo podebljavam tri puta nikako da me napusti doživljaj bleđenja...
Hoćemo li i sutra voleti nedogled I prokopavati vidike Ne bi li do srži Žudnjom Prišli daljini; Hoćemo li, dok tražimo more, Preplivati ravnice; I gladni ostajati, Sve biliži koracima, A udaljeniji letom. I postajati, Na dostignutom i sanjanom, Sve pohlepniji Da se približimo iako stigli. Hoćemo li i sutra oblikovati snove Raspukle i raskrvavljenje Pri ostvarenju; I stezati ih u šaci Nad...
najlakše je kad se ne sećaš da su ruke koje su dugo živele po tvojim prevojima bile znojave i hladne. rasle su iz lakata dugo, nezasite. najlepše je ne sećati se da su se hranile pigmentima, mada tužno i mada senovito. lako je: ćutali smo uvek kad bi se rožnati vrhovi prstiju...
Napravi mi sina, napravi mi vojnika, napravi mi balkanca, napravi mi ćoravo pseto, napravi mi, napravi, jedan mali stan, u kome ćemo da se kotimo do besvijesti, u kome ćemo da gulimo krompire i sadimo dobru volju napravi mi, napravi, jedan soliter sa koga ću moći da skočim u tvoja usta Napravi me od sebe i svojih predaka. Blatom me...
Kada odeš iz grada, koji više nije tvoj, i dođeš u drugi, koji će zauvek ostati tuđ, život je čekanje na staničnom peronu, večni intermeco između mahanja i zagrljaja...
Pecnule su nas sopstvene kopije. To su naši klonovi-klovnovi. Vanzemaljci i izbeglice. Borave na najskučenijim mestima. Na policama, među knjigama naših prababa. To su plišani krpelji. Sićušni i treperavi. To su samo obrisci knjižurina, to nismo mi. Svi ti majušni insekti, zaklon su onih, čijim smo primerom, hteli da se vodimo. Ili ipak budemo vođeni. Mi čupamo sve što je...
Kad sve noći ćute Pa i one koje nisu pošle Ja slutim da je odlomak neba Parče u tvojim Ustima. I tad gola, Mladošću orošena, Na tvojim davnim kolenima; Rukama, vremenima, Koja me još nisu Ni pogledala iz daleka, Snažno nošena; U ranama jaka Bosa u osmesima; Govorim poslednjim očima Kako je ljubav začeta Predrasudom da se voli. I kao svaki saučesnik...