Gledah smrti u oči Više puta Bolesno realno Ubada. Umirali su: prijatelji neprijatelji bližnji utvare uspomene psi. Sahranjivah ih: jedne za drugim po grobljima šumama jamama haustorima riljajući beton i čemer bez onog "Oče naš". Ovde i Tamo Tu i Negde po vrućini, mrazu i kiši. Isplivavaše na površinu: kosti sećanja smeh. Autor: Marko Antić Fotografije: tumblr.com ...
I da je to sve. On je sinoć bio u mojima. Pojavio se u invalidskim kolicima. Ne znam zašto, i nisam imala potrebu da ga pitam. Nije izgledao nimalo ranjivo. Šutili smo oboje, ali sve je bilo jasno ; kristalno. Krenuo je bijelom stazicom unutar šarenog svijeta i ja sam ga pratila, šutljivo. Sve zajedno nije dugo trajalo, više kao...
Pesnici se igraju rečima,rekama, brdima, vulkanima Da, vulkanima Zelenim i velikim Iznad kojih lete jata ptica koje odlaze na Jug U potrazi za toplotom, morem i slobodom Koju čovek ima samo deset dana godišnje A ni tad nije slobodan Pesnici se igraju slobodom Pominju je stalno Za nju se bore, umiru, plaču, Smeju se glasno...
Počinje sa psorijazom. Od stresa, kada totalno nema love. Ili herpes, ako imaš sreće kao ja. I tu je bitna šala. Nazoveš svog novog drugara Hepi. Pitaš ga: „Pa, Hepi, da li si sada happy?" A Hepi cijuče poput miša. Zamišljaš naslovnicu jeftinih novina: „RAZGOVARA SA SVOJIM HERPESOM !!!" I prigodna fotomontaža, naravno. Pušiš. Piješ. Jurcaš. Pokoji analgetik. I vidiš je. Krv na toalet-papiru. Ne znaš tačan...
Zašto si otišla? Prateći tvoje užarene tragove Ostao sam pod pepelom Rasplamsalih otkucaja obogaljenog srca Zakopan. A trebalo je samo Nevino skakutati Po škripavom snjegu. I sagraditi, možda, zidove od Januara i februara. Upaliti svijeću, i to je trebalo...
Dalibor Radovanac je jedan od onih autora koji je nepravedno (ili možda sa pravom) ostao nevidljiv nekoj široj čitalačkoj publici. Rođen je 11. aprila 1972. u Bosanskoj Gradišci. Detinjstvo, odrastanje, pa sve do svoje 20 i neke, proveo u Sarajevu, a potom dolazi u Novi...
U noćima belog Meseca,bili su pijani od života, gomila mangupa Pevala je banda i tražila fiks noći u napuštenim kolibama U kojima su spavale tamnopute žene Koje su tokom dana šetale gole I pokazivale svoje telo bez stida A noću bi igrale ples meseca i pile vino Kupale se u njemu Bile...
Većinu jutara provodim gledajući kroz Musave prozore. Magloviti veo zanosno se Šepuri pred očima dok se Tanano slivam u kap što plazi po Nagriženim oknima. Sjećam se samo iskričavog pogleda U kojemu se sjatila sva poezija Srca utisnutog na praznu hartiju Blijedog i anemičnog dana. Pamtim trag posut injem i nebesko Bijelim pahuljama, i tek...
Po magistralama, od nemila do nedraga, da brže starim, a izgledam sve mlađa...
I tako trajem. Pokušavam da ne zaboravim. Pokušavam da ne pamtim. Negde uporno zapinjem. O papir. O vreme. Prošlo – koje neće doći. Buduće – koje je već iščezlo. I nismo isti. I nije da ipak ne bismo mogli. Ali nešto nas trajno definiše. Deformiše. Obrazuje. Preobražava. Satire. Genetski kod ubačen u klonirano naše nasleđe. Provalija detinjstva koju...