Neka bude noć na kraju ljeta! I neka to bude onaj usputni usamljeni restoran osvijetljen samo bojama iz džuboksa i par svjetiljki iznad šanka. Ja ću da te čekam usamljena među onima koji pate i koje divno boli bluz, country i ljubav. I izgubit ću nadu...
Glava naslonjena na šake. Kao dete kada se zagleda u crtani film. Sedim ispred podijuma striptiz kluba. Posmatram je. Uvija se. U ritmu muzike. Znalački, pohotno. Dok matorim perverznjacima čelo prekrivaju graške znoja, a pritisak skače na 300. Za stolom pored, studenti iz provincije, otvorenih...
Mirišem kožu. Tražim tragove one pomrčine, mrko nebo i sene, koje se obično kače za nju. Tražim sumrake, pocepano cveće i nežne mirise zemlje posle kiše. Trljam kožu. Želim mahovinu pod prstima, želim ono veliko drveće od kojeg ti se vrti u glavi dok ga gledaš,...
Okrenuti leđima, zarobljeni smo u filteru kroz koji pokušavamo da dođemo do dovoljno vazduha. Mrzovoljno preko ramena pogledamo jedno u drugo. Dane većinom provedemo gledajući u kartonski plafon iznad nas. Noćima ti se, po navici u snu, približim. Ujutro se vraćamo emocijama. Ti si ljut...
Osušeno lišće stajalo je na stolu. Kao i gomila, tek skoro otvorenih pisama, koja su staja tu, neka malo kraće, neka malo duže, ali svi sa istim ciljem. Da me uznemire, da me rastuže i podsete. Da ne smem zaboraviti one ptice koje su se...
Šta vidiš kad zažmuriš? Vidim život, a ne san. Vidim svetlo, a ne mrak. Vidim svetove, vidim sve, kad oči zatvorim. Ne gledam, a vidim. Kad ne gledam gde ne treba, vidim. Kad navikavam oči na mrak, srce navijam na svetlost. Mrak, opak i jak. Mrak, a nije moj, ni naš. I gori svaka tama...
Kad ona umre, iz tvojih će usta duvati zapadni vetar. Grane drveta čeznu za lišćem. Čeznu iako od njihove širine ne vide nijedan deo neba. Pašće kiša, zubi će biti mokri. Mokri i beli poput Uskršnjih jaja. Jednakom brzinom lupaš nogom o pod. Tako nastane...
Ugrejala sam ti postelju prostim rečima, uzdasima i isprekidanim izgovaranjem tvoga imena. Utoplila sam ti pokrivače svojim drhtajima, povicima i neumornim hvatanjem za tvoje telo. Izmorila sam te, svojim ljuljanjem kroz sanjivu pomrčinu tvoje sobe, guranjem tvog tela na meni, pored mene, ispod mene, stežući...
Samo su oni retki „srećnici“ znali za nju. Rupetina na ostrvu. Tamo je jednog prohladnog popodneva ušao advokat Đoka. Bio je najveći advokat Zemuna, zasigurno. Ni sam nije bio svestan kako je došao do ostrva, jedino što je video u daljini bio je čamac koji...
Znaš šta? Šta? Sigurna sam u to da u ovom trenu ne postoje dvije osobe koje rade ovo što mi. Šta mi radimo? Nasmijala sam se gledajući se u njegovim očima. Prešutila sam mu odgovor. A odgovor je bio da se volimo. Svakako ga ne bi priznao kao tačan....