31 okt Simfonija sirena

Kad ona umre, iz tvojih će usta duvati zapadni vetar. Grane drveta čeznu za lišćem. Čeznu iako od njihove širine ne vide nijedan deo neba. Pašće kiša, zubi će biti mokri. Mokri i beli poput Uskršnjih jaja. Jednakom brzinom lupaš nogom o pod. Tako nastane simfonija. Kao što se tvoji prsti raskrvare među granjem, simfonija krvari u kvadru. Njena jačina probada zemljine slojeve. U prstenovima prihvata toplotu i njene begunce. Takva snaga može ukrotiti bilo šta. Osim kišnice.

Sirenama je okean prirodno stanište. Toliko prirodnosti, čovek ne oseća ni kad skoči u bazen po vrelom danu. Okean je bedem između magle i straha od nepoznatog. Kroz posoljeno plavetnilo, sirena se kreće spontano. Kao ti kroz stan kad roditelji odu na posao. Njihov je glas, glas duha. Nikad ga ne artikulišu govorni organi. Naročito ne jezik. A opevaju svu tragičnost krvi živog čoveka.

Volim vas jer patite. Patnjom oslikavate suštinu. I razdraganu bol neuhvatljivog.

Autor: Marko Jović

Fotografija: pixabay.com