7. U postapokaliptičnoj Srbiji, sahrane se rade na veresiju. Daš smrtovnicu i ček od penzije, pa čekaš da PIO fond refundira. Po vrućini oko ostalih stvari delaš brzo. Razliku od troškova ti isplate na ruke. Novac je za žive, ne troši previše. Pozovi par očevih prijatelja....
U dečakovoj sobi zidovi prokišnjavaju. Omeđeni mrak nosi težinu debelog pokrivača u letnjoj noći. Krv mu je pozelenela od trave. Od progutanih snova čije ostvarenje proživljava samo u filmovima. I retkim romanima. Bori se sa sopstvenim mislima. Kao sa punom bešikom posle četiri sata sna...
Ne očekuj da ti crtam i pišem. Nemam vremena za to. Nemam vremena. Bitno čeka, a ne sme da čeka. Zdravo, žurim! Nemoj da mi sediš tu, uhvati korak i prati glas. Uči. Uči dok se krećemo. Kuda idemo? Ne znam. Nije ni bitno. Krećemo se. Gde idemo? Misliš, kome idemo? Ne mislim uopšte. Nema...
Nad mojim svetom lete orlovi. Kako su divni. I ja želim da letim i da, tako veličanstveno, poput njih, širim ogromna krila nad nekom malom plavom glavom koja će mi se diviti. Ne znam odakle dolaze. Mama kaže da dolaze sa zapada. Ja ne znam gde...
1. Počelo je SMS porukom koju u metežu uslužnog centra nisam ni čuo. Nakon pola sata, nazvao je. Otac. Uvek je bio štedljiv. Često ako je reč o bližnjima. U životu morate naučiti da štedite. Naročito ako vas država na to primora drakonskim merama. - Dođi ovamo...
Možeš me zvati kako želiš, ja nisam moje ime. Ja sam Ema, Maša, poslastica, dokolica, imaginaran i stvaran lik...
„Ljubomorna sam samo na žene kojima Varga piše pjesme!“ Govorim ženi u ogledalu dok nanosi ruž na pune usne držeći cigaretu među prstima. Na gramofonu Charles Azanvour zapomaže o ljubavi. Kroz velike francuske prozore ulazi opojni teški mediteranski miris. Naginjem se ovoj u ogledalu i prstom...
On je jedan od onih ljudi koji se, pre nego što otpiju prvi gutljaj, pažljivo zagledaju u penu. Odlažu suštinu kao prljav veš sa stolice. Po dlanovima mu se protežu pokisnuli autoputevi, dok nečije oči ne ispare s asfalta. Putanje bez tačke A i tačke...
Osunčanim hodnikom galopirale su četiri bucmaste nogice stremeći pravo ka vratima dnevne sobe. Čas levo, čas desno, odlučno su udarale po hrastovom parketu. Krajnje odredište bio je krevetac za bebe koji su Mašini roditelji držali u dnevnoj sobi, odmah pored tatine velike fotelje. - Pratiš li...
Rekao si da voliš stvarnost. Među suncokretima, u očima boje žita. Da tragaš za mirisom kubanskog šećera, kupina i borovih šuma. Da sanjaš o maslinjaku i plantaži kafe u kojoj se kupaš i izjutra dotičeš mesec u kosi žene koju voliš. Da je za tebe stvarnost...