Svetiljke su žmirkale privlačeći insekte. Krupna muška pojava se unezvereno šetala i gledala u mrak oko sebe. Nikoga nije bilo. Šutnuo je klinca u stomak vrhom svoje sive ogromne patike. Ovaj je ležao na betonu usred pustog parka, zgrčen, pljujući krv. - Govori. - gotovo da...
Tog prohladnog jesenjeg dana gospodin Petrović je šetao sa svojom suprugom i kćerkom između tezgi na gradskoj buvljoj pijaci. Hladnoća je oterala kupce, a i prodavci su se proredili, shvatali su da tog dana neće zaraditi ništa osim prehlade. Gospodin Petrović voleo je buvlju pijacu...
Železnička stanica, za mene, još od malena, ne predstavlja obično mesto. Odmah osetim smirenost. Posebno volim zvuk vozova, jer je to zvuk mog detinjstva i tada se setim dedinog uzvika: ''Budalo mala, ne smeš da pređeš ovu crtu ovde'', pokazujući mi na red kamenja, ''Odavde...
Oduvijek sam voljela ptice. I nebo. Oblake. Visine. Jedan moj prijatelj mi je rekao da nije ni čudo što je to tako, sa obzirom da mi je glava više u oblacima, nego noge na zemlji. Pa dobro. Nije daleko od istine. Ali, zašto ptice odlaze? I kad već...
Mržnja svekrve počinje još pre ljubavi muža. Tako je bar kod mene bilo. Ja mog Milisava zavolela odmah. Visok, mršav, vizljast, jest riđ, ali sa nekim plavim, dubokim očima. Kad te pogleda, k’o u dušu da te vidi. Mislili moji da je stranac, Bože...
Ogromna, prostrana, prljava, zapuštena,podložna ehu -autobuska stanica. U njoj radi par ljudi koji svakodnevno dolaze na posao, puše svoje cigarete, izgledaju izmoreno i izmučeno. Muškarci nose svoja stara odela, ona koja su već odavno jedu moljci, ali to je nešto najpristojnije što imaju ormaru. Žene...
Nikola Popadić je srednjoškolac koji se vešto bori sa svojim rečima. Hrabro stremi ka svom cilju i uveliko radi na svom prvom romanu. Kako si uplovio u svet pisane reči? Sasvim slučajno sam se pronašao u tome. Pokušavao sam da se bavim i drugim vidovima umetnosti, ali...
Zamisli, nastali smo iz ništavila. Zamisli, bili smo niko. Satkani iz praznine. Kretali se ni oko čega, ka ničemu, vučeni jedino silom budućeg postojanja. Vrteli smo se oko hiljadu osa, nošeni vetrovima vaseljene. Raspršivani na sve strane, posuvraćajući prostor, zaustavljajući vrtlog vremena. Ne znajući jedni...
Želeo sam da razumem. Zaista sam želeo. Tražio sam način da sve to opravdam. Da sve to pripišem nekome, tamo daleko. Dešavalo se baš ovde, naočigled svih vas, a ja nisam umeo da je vidim. Jer, kako kažu, ona je neopipljiva, neobjašnjiva, leti u vazduhu, ona budi...