24 feb PTICE

Oduvijek sam voljela ptice. I nebo. Oblake. Visine.

Jedan moj prijatelj mi je rekao da nije ni čudo što je to tako, sa obzirom da mi je glava više u oblacima, nego noge na zemlji.

Pa dobro. Nije daleko od istine.

Ali, zašto ptice odlaze? I kad već odlaze, zašto se vraćaju?

I kada dođe vrijeme selidbe, šta rade ptice koje su u kavezu?

Zapita li se ikada iko kako li je njima?

…

Hajdemo na jug! Topla mediteranska klima činiće nam dobro! Svako jutro ćemo dočekati sunce na terasi i pićemo kafu sa pogledom na more. Uživaćemo u svakom trenutku i u svakom danu. A noću ćemo ići u duge šetnje plažom i posmatrati kako modro plavo more gasi vatru krvavog sunca i halapljivo ga guta. A zatim će se dići zvjezdana prašina. Pozdravićemo i nju, i to osmijehom, i mahaćemo žutom Mjesecu. Bićemo bezbrižni i srećni, kao nekad, kad smo bili djeca…

Ne možemo, kažeš?

Šta? Ne čujem te.

Vani bjesni oluja, jel’ to?

Da, vani bjesni oluja. A mi smo ovdje na sigurnom. Dobro nam je, nismo ni gladni, ni žedni, a i toplo je. Vole nas i brinu se o nama. Nismo sami.

A zamisli samo kako li je sada njima. Oni se spremaju na put. I to po ovakvom vremenu! Zamisli! Nemaju ni cilja, ni odredišta; znaju samo da je došlo vrijeme da se sele, i sele se. Odlaze. Pa gdje ih put nanese. Negdje će se već skrasiti. I pronaći utočište svoje.

Ili možda ipak neće. Ko zna…

…

Vani bjesni oluja. Ostaćemo ipak unutra. Stajaćemo postrance i posmatrati kroz rešetke kako se bore sa njom.

Možda jesmo u kavezu, ali mi njihovu borbu možemo da vidimo.

A oluju u nama ne čuje niko.

Autorka: Tanja Spasojević

Fotografije: favim.com