20 feb Zamisli

Zamisli,  nastali smo iz ništavila. Zamisli, bili smo niko. Satkani iz praznine. Kretali se ni oko čega, ka ničemu, vučeni jedino silom budućeg postojanja. Vrteli smo se oko hiljadu osa, nošeni vetrovima vaseljene. Raspršivani na sve strane, posuvraćajući prostor,  zaustavljajući vrtlog vremena. Ne znajući jedni za druge, nismo se sretali.

A onda smo postali. Ovaploćeni, otelovljeni. Postojanje je počelo, nemo, bez praska i bez zaslepljujućeg vriska. Nije se podigao oblak prašine, nit je tlo gromoglasno ustumaralo uspavani vazduh. Podižući se iz prapočetnog mulja, sa nespretnošću tek prohodalog stvorenja, učili smo. Učili sebe. Zamisli šta smo videli, prvi put gledajući. Zamisli težinu nevinosti koju smo nosili. Nazirali smo gustinu sabijene materije u prozirnim siluetama  drugih, dok smo ocrtavali sopstvene granice. Osećajući kako jesmo, a strepeći što jesmo, bežali smo od drugiih što behu.  Nastavili smo da se mičemo, taljigajući jedni od drugih.

Što nas je više bilo, sve nas je manje imalo znanje o bezličju iz kog nastasmo.

Želeći da se ne zaboravimo, počesmo da se mimoilazimo. Dodirivasmo se, da se upoznamo, a da ne zaboravimo sebe. Naše Ništa osećali smo u sebi, a želesmo Nešto iz drugih. Posle mimoilaženja, sudariše se neki. Nasta komešanje, strah. Posle prvog bola, zamisli, nasta uživanje.

Zamisli kako smo ti i ja nerazdvojive senke. Nosismo jedno drugo kroz snoviđenje, skudoumlje, bezdušje, da bi na kraj tog puta izronili čisti od kala tuđeg bezgrešja. Zamisli nas bele, svetlucave i zadihane. Zamisli kako se spojismo još jednom. I zamisli tren dodira. Beskrajno kratak, mirišljav, penušav tren. Tren koji se razleže razdirućom snagom po celom svemiru, u saglasju nastajanja. Zamisli kako proždire crne rupe, začinje novi život komatoznih zvezda, kako odlazi i trijumfalno se vraća sa šavova slobodnog bezprostorja.

Dok su drugi tražili svoje Nešto u tudjem i svojem Ništa, ti i ja smo ćutali, ušuškani u senci našeg trena. Bez njega i ne postojimo, jer nam on daje smisao. Bez njega bi poludeli, jer gordost nemamo. Zamisli, kud bi smo i šta bi smo, ti i ja, bez onog trena. Zamisli ga!

A sad otvori oči, zarij nokte u mene i pogledaj naše malo, tek rođeno  Nešto, moje Sve!

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: medio.rs, fubiz.net