22 feb Pasji život (istinita ljubavna priča)

Ogromna, prostrana, prljava, zapuštena,podložna ehu -autobuska stanica. U njoj radi par ljudi koji svakodnevno dolaze na posao, puše svoje cigarete, izgledaju izmoreno i izmučeno. Muškarci nose svoja stara odela, ona koja su već odavno jedu moljci, ali to je nešto najpristojnije što imaju ormaru. Žene su nekad bile lepe, to se vidi po njihovim izboranim licima. Ljudi to zovu „pasji život“.
Nose gardorebu iz Seknd henda, trude se da menjaju nešto na sebi, da izgledaju bolje, lepše profesionalnije. Tamo ničeg profesionalnog nema. Ispod tih odela nalaze se stare pohabane sportske majice, ženama na licu se vidi trag izuzetno loše šminke i neretko su bez zuba. I ne vole me svi. U stvari, u pravom smislu me ne voli niko od njih, samo me neki ne šutiraju i daju mi ponekad hleb. Meni i njoj, jer tamo živimo. Ona i ja.
Mene su nazvali Žućko i ja sam pas. U stvari više kuče, džukela. Jer to je neko nepisano pravilo, kad god ne pripadaš nikome, kuče si i imaš dlaku žute boje, nazovu te Žućko.
Živeo sam u azilu dosta dugo i neću pričati o životu pre, već odmah nakon što su me pustili. I bio sam srećan i nisam bio srećan. Bio sam obeležen nekom pločicom na uvetu. Bio sam prljav i bio sam slobodan.
Onda sam bio gladan. Išao sam kroz grad i tu i tamo nalazio hranu. Imalo je hrane po pijacama, ispred trafika ponekih, pekari mi začudo ništa nisu davali. Samo sam hodao, nigde nisam zastajao.Onda sam došao do groblja. Mirno je i imam gde da se sklonim, a i hrane je bilo dosta za pronaći. Jednog dana sam se zatekao na mestu gde nije trebalo jer je tu živeo čopor nekih kučića koji nisu bili baš prijateljski nastrojeni. Inače nisam bio plašljiv, naprotiv, izuzetno ratoboran, odlučio sam da krenem da se borim za svoje mesto. Groblje mi se baš sviđalo. Međutim, bilo ih je više, jedan pitbul je čak krenuo i da me davi, pa se izvukoh negde i odoh. Tu blizu je bila autobuska stanica. Ogromno, prazno mesto. Odmah sam pomislio da ovde nema hrane za mene. A i hladno je. Šćućurio sam se na jednu klupu i tako zaspao.
Sutra ujutru sam čuo neki žamor i video neke ljude. Bili su užurbani, svako u nekom svom poslu, mene nisu ni primetili. Nisam hteo sa njima da imam posla, ljudi su to. Niko mi nije prilazio od radnika, nikoga ni ja nisam dirao. Bacali su mi ostatke svoje hrane i svima je bilo lepo.
Na putnike sam lajao. Na autobuse sam lajao. Ali to više iz zabave a i nikad nisam znao ko bi mogao da krene kamenom na mene, pa za svaki slučaj. Mislim da su, videvši to, radnici znali da imaju posla sa „opasnom nekom džukelom“ i da je ne diraju jer „ko zna šta je navukla“.

Ali postojao je jedan čovek, zvao se Živko. On je prvi krenuo da me posmatra drugačije. Zanimao se za mene i u njegovim pokretima nisam video kamen. On mi je prvi prišao. I nesamo što mi je prišao, on mi je skinuo onu odvratnu pločicu koja me je tako dugo nervirala.
Sada više nemam pločicu, oslobođen sam zauvek. Ali mislim da imam gazdu. Želim da mislim da imam gazdu, iako možda nije tako. Živko je sada moj gazda.
Ubrzo su i ostali radnici krenuli da me primećuju. Više nisam lajao, pa su mi sada i prilazili. A i ja sam dozvoljavao da mi priđu. Naravno, samo onima koji u sebi nisu nosili taj kamen.
Onda je na tu stanicu slučajno, iz pravca groblja došla ona. Fina, mala kučkica. Zadovoljno se motala, njuškala, gledala s kim ima posla. Hoda, poskakuje i vrti repom. Dovoljno da joj dam meni namenjene komadiće hleba. Dovoljno da je pustim da to veče prenoći na jednu od mojih klupa. Dovoljno da se zaljubim u nju.
I zaljubio sam se.Počeo sam da se pokazujem pred njom, da se jurimo, takmičimo, borimo oko hleba, i sve je delovalo kao zabava.
Nju su radnici zavoleli i dali joj ime Maza. A stvarno je bila Maza. Umiljata, mala, sa preslatkom njuškicom i dlakom neke boje pustinje. Nju su čak krenuli da puštaju u svoje kancelarije jer je tamo bilo toplo, mene nisu. To ju je zadržalo neko vreme na stanici.
Meni nije smetalo. Imao sam Mazu i bio sam spreman da se borim za nju. Niko nije smeo da je dira. Ko god bi krenuo na nju, ja bih krenuo na njega. I svi su znali da je Maza bila moja. Samo bih stavio svoju šapu na njenu glavu.
Problem je bio što nekih dana ona nije bila sasvim moja. Volela me je, osećao sam to, ali nekih dana bi se samo izgubila i nestala negde. Ja bih pretraživao celu autobusku stanicu i tek uveče, kada bih je našao, jedva bih dočekao da spustim šapu na njenu glavu. Bio sam srećan što je sada tu. Iako sam znao da će ponekad isto ovako da nestane i ponovo ću se brinuti. A ne volim da se brinem.
Ali takva je Maza. Dok me voli, voli me, kad joj dosadim ona ode. Ja brinem. Ona se vrati. I tako u krug. Ne mogu da je ne volim baš takvu.
Ona nije loša. Odmah nakon što je ostala skotna, otišla je da iskopa rupu za naše mlade. Iskopala je ogromnu rupu gde nema bojazni da prođu autobusi. Zbrinula se za nešto naše.
Međutim, naši psići su rasli i kako su deca sa roditeljima prolazila, polako je odlazilo jedno po jedno. Nije mi bilo žao jer sam verovao da odlaze u toplo i da će im biti lepo. Navići će se na svog novog gazdu koji sada ide u prvi, drugi ili treći razred neke osnovne škole i zajedno će rasti.
Ostali smo Maza i ja. Bilo nam je lepo i bili smo zbrinuti. Imao sam one prolemčiće sa njom, ali ništa što nisam znao. Uvek bi se vraćala.
Jednog jutra me je probudio lavež. Nepoznat lavež. Lavež sa teškim kamenom u glasu. Ustao sam i sam krenuo da lajem. I odjednom sam ugledao one kučiće s groblja. Počeo sam jako da lajem na njih, ali opet su bili jači i brojniji. A i nisam želeo da odem sa stanice. Nisam hteo da ostavim Mazu. Maza!
U trenutku sam pomislio da je ovo savršen trenutak da nestane i bio srećan što je ne vidim ovde, znam da je negde odlutala i da je dobro. Ovi će otići, Maza će se kroz nekoliko senki vratiti i sve će biti dobro. Počeo sam da lajem najglasnije što sam mogao. Putnici su se uplašili i počeli da vrište. Radnici su terali ove kučiće. U jednom od tih momenata, video sam Mazu iza onog najvećeg.
Krenula je da laje i potrčala ka meni. Nisam smeo da priđem, a ona nije smela da prođe. Pitbul joj je preprečio put. Meni su ovi ostali. Maza je bila sa jedne, a ja sa druge strane. I ništa drugo.
Ostali su na stanici. Svi su ih se plašili, svi su od njih bežali, ali niko im ništa nije mogao. Ja sam pokušao da dođem do Maze, ali bezuspešno. Stalno ju je pratio pitbul. Stalno je bio iza nje. Jednom sam uspeo da mu se približim i zadobio sam ujede po vratu. Opet na isto mesto. Nisam smeo i povukao sam se.
Bitno je da nije povređivao Mazu. Da je nije davio. To ne bih mogao da podnesem da gledam. Ona je pokušala da pobegne od njega, ali uvek bi ju je nekako sustigao.
Sve do jednog dana kada čopor nije onako čoporativno ušao u jedan zapušteni toalet. Jedna žena je imala dovoljno hrabrosti da priđe i zatvori vrata. Onaj prigušeni lavež mi je najmiliji zvuk koji sam mogao da čujem. A Maza nešto najmilije što sam imao da vidim. Prišao sam joj i krenuo da slavim pobedu. To je to, pobedili smo ih, sada možemo da radimo šta želimo jer su oni tamo iza nekih vrata. Nisam hteo da mislim da će se ta vrata nekad otvoriti.
Onda su radnici pozvali šintere da dođy jer ovi psi ruše javni red i mir. Morali su da dođu. Otvorili su vrata i odatle je izašla jedna izgladnela banda. Maza i ja smo stajali sa strane i posmatrali. Ovog puta sam stajao ja ispred nje i niko nije mogao da priđe do nje, nisam dao.
Neočekivano, niko nije ni hteo na nas. Kada je pitbul video najpre Mazu kako stoji iza mene, i mene koji je ne dam nizašta na svetu, samo je savio glavu. Priznao je poraz. Ja sam se okrenuo i stavio šapu na Mazu. Ona je krenula da mrda repom.
U jednom trenutku neko je krenuo da me odvaja od Maze i Mazu od mene. To je bio neki šinter. Krenuo je na nas i hteo da nas vodi u azil ponovo. Ali u tom trenutku je izašao Živko i pitao momka kako se usuđuje da mu dira pse. Momak je zbunjeno gledao nas dvoje, videvši pritom da smo prljavi i ružni baš kao i ovi drugi, da ne vidi nikakvu razliku. Međutim, Živko mu je naredio da nas pusti jer smo mi njegovi psi. Moj gazda me je oslobodio drugi put.
Sada sedim na jednoj od klupa i baš sam se lepo najeo. Među ostacima je bilo i neko meso. Maze nema, negde je opet otišla. Ali neću da se brinem. Vratiće se, to je Maza, uvek se vrati. Prošao je autobus sa mnogo ljudi, pa onda još jedan posle njega, jedan što iz njega stalno izlaze i ulaze neka čupava deca,posle njih ima duža pauza, pa je baš fino. A do tad će i Maza da se vrati.
Znam zašto ovi ljudi kukaju na svoj pasji život. Prestali su da čekaju svoju Mazu i u ostalim ljudima uglavnom vide kamen. A neki i jesu kamen. Žive, rade i ne veruju da će nekad biti bolje. Dosta im je više tog pasjeg života. I razumem ih, ali što je do mene, ja ovaj svoj pasji život ne bih dao nizašta na svetu.

Autorka: Marija Miladinović

Fotografije: pinterest.com