Doručak

     Mržnja svekrve počinje još pre ljubavi muža. Tako je bar kod mene bilo.

     Ja mog Milisava zavolela odmah. Visok, mršav, vizljast, jest riđ, ali sa nekim plavim, dubokim očima. Kad te pogleda, k’o u dušu da te vidi. Mislili moji da je stranac, Bože me prosti, k’o neki Englez, ali moj ti Milisav sav naš. ‘Oće da radi, vredan. Školu nije ‘teo da uči, ali radio je puno. Kad sedne, pa mi kaže kako me voli, i da će samo za mene da radi, od jutra do mraka, da ja i dečica nam, imamo šta da pojedemo, da popijemo, ‘de da legnemo.  “Pa samo da uživamo, moja Deso”. Zasmeje se, a zubi k’o biseri. Jak je moj Milisav. Potuko se par puta, sve zbog mene. Nije pio, ni sad ne pije, kuću kući, dinar čuva, mene voli i decu školuje. Pravi domaćin. I još mi je onako lep. Gledaju ga žene. Malo se pogurio, proredila mu se kosa, glas mu hrapaviji i teži, žilav, pepeljasto mu lice, malo se nabrao, ali lep.

     Kad me doveo u kuću prvo me zasu miris tamjana. Težak, opor, zagušljujući, miris. Uveo me u neprovetrenu sobu, kroz koju su jos promicali tamjanski oblaci, svečano, naglašavajući svaki slog kojim me je predstavljao. Ja se sva zbunila. Pritis’o me tamjan, uvuk’o mi se u stomak, pa prodrmao i probudio neku mučninu, sve mi se činilo izbaciću sve iz sebe, tu pred njegovim roditeljima. Slabo osvetljena sa par sveća, soba, u kojoj sam prvi put videla onu gaduru, bila je jako siromašno opremljena. Sto za ručavanje pod prozorom, zatvorenim i zamandaljenim teškom neprozirnom zavesom. Par rasklimatanih stolica, škripav pod i pocepana krpa od prostirke, na njemu. Ikona, kandilo, šporet, kredenac, metalni krevet i jedna crno – bela fotografija sa venčanja ocinog i gadurinog.

dorucak2-blacksheep.rs

      Dočekaše me lepo. Više su ćutali nego pričali, ali je zato moj Milisav k’o navijen razglabao. Te da me ženi, te kuća, te deca, te zemlja. Oci vidim oči zasuzile, gleda me onako naduven, sav se raspilavio. Zna da nosim unuka. Niko ne zna zasigurno, ali on da. Unuk je. I beše stvarno, ali oca ga ne vide. Umre mučenik brzo po venčanju.

      Gadura me nije ni primećivala. Gleda u Milisava, k’o u Boga. Ja ne postojim. I od tog trenutka sve tako. Ja ne postojim, a on Bog. Njeno lepo, pametno čedo i ja, vašljiva kuja, sšo ga je smandrljala.  Upitala me tek nešto, da ne bude kako nije, ja odgovorih, glupavo, tiho, postiđeno. Tako sam uvek odgovarala. Pek’o me njen pogled. Reči mi njene padale na kožu, pa k’o žaračem, ostavljale trag. Uvijala mi se koža od težine njene vike, pretnji i kletvi.

      Pekla sam se tako, evo ima već 20 godina. Trpela, ćutala, jer me moj Milisav voli. Zna on šta meni čini njegova majka, ali šta će. Da je otera, da vikne, da udari, ne ide. Sve će nam krene na loše. Ćutiš i trpiš. Znam da ne može da živi večno, pa čekam. Ne požurujem je, ali čekam.

       A svašta sam protrpela. Bacala mi čini. Išla kod neke babe, a ova joj napravila neke krstiće od kokošijih kostiju. Svud sam ih nalazila. Čak je ispod kolevke stavila, krv joj se ukiselila. Sva sreća, pa sam jednom slučajno, spremajući, našla takav jedan krstić zamotan u moju košulju. Ne budem lenja odem kod baba Nerandže, da se posavetujem,  jer đavo je ona, vid’la sam odma’. Kaže meni baba Nerandža, šta i kako. Zna ona tu babetinu,  zna ih obe. “U osinje si gnezdo, sine moj ušla“. Pomogne meni baba Nerandža. Bila sam kod nje još par puta. Oprala me, poskropila nekom manastirskom vodom, zapalila te koske, a za Milisava i decu neke drangulije da nose. Sve sam ja namenila i spremila. I mrk. Gadura da pukne. Rodi nam se dete, pa još troje. Skućismo kuću, sazidasmo novu. Pa štalu, ambar, pomoćne zgrade. Kupismo mašine. “Sam’ da uživamo, Deso moja”.

dorucak-blacksheep.rs

     Milisavu ja nikad nisam rekla za sve što mi je činila. Znao je on i sam. Decu što je lagala da smo ih ukrali. Da će ih prodamo Ciganima. Sve je on to znao. Ali što je više ona mene mrzela, to me on više voleo. Nije ona mene mrzela, jer sam loša, već što me on voli, pa sam znala da je najviše povređuje i kažnjava kada je sa mnom dobar, kad mi tepa, kad me miluje. I njena mržnja pojača njegovu ljubav.

      Eto to je sve. Ukratko. Šta da se raspričavam, deca I Milisav treba da ustanu. Ali pravo da ti kažem, nije mi toliko što će ustaju, nego pravim doručak. Do sada je gadura pravila svako jutro. Kol’ko god rano da ustanem, ona je na nogama i pravi. Presoljeno, nedososljeno, pregorelo, ukiseljeno, bljutavo, bezukusno, tvrdo. Vazda je nešto falilo, ali ona ga tako sakrije, da ne znaš od kud’ će da naleti gadost. Ako ne može živote da nam zagorča, može doručak.

      Sad je nema, uzeo je Đavo nazad.

      Izvini me sad, će mi iskipi kafa, evo ga Milisav.

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: opensocietyfoundations.org; wordpress.com; oregonlive.com

Nema komentara

Ostavi komentar