„Na početku beše Reč. Neizgovorena volja Stvaraoca. Nevidljiva nit prostora. Muzika vremena samlevena u eho. Nečujna lepota postojanja. Reč beše sama, sveprisutna. Reč beše tama. Reč beše tišina. Glineni mrak trajaše, dok se ni iz čega izrodi nova, nečujna reč. Dihotomija Vaseljene sazdana od smisla....
''Dodirnuo sam lice izvan života na mestu lakšem od prozirnog ogledala, gde se sliva odraz sveta''. Veselnik, vraćao se kući isprekidanim hodom, prateći, kako je on to mislio, ritam kiše, a ne čašice, ponavljajući ovu besmislicu kao mantru. Precizni korak prekinuo se u procepu između...
Najdraži deo moje londonske svakodnevnice je kada otkuca dvanaest časova - pauza za ručak. U tih sat vremena volim da odem sama u obližnji pab i uz hranu naručim jedan kaberne sovinjon. Predahnem od buke kancelarije, a naročito od neprestanog “ping” koji čujem kad god...
Imao je svega 17 godina i sjedio je na stanici čekajući sedmicu. Trebalo je da naiđe svakog časa. Nervozno je tupkao nogom o betonski pločnik, prstima lijeve ruke čupkajući zanokticu na desnom palcu. Shvatio je da ne može da je se riješi rukom, pa je...
Ptica dodo je izumrla. U suštini, ta ptičurina je bila prilično ružna, njeno meso očajnog ukusa, ali su je ljudi ipak jeli i jeli, dok i posljednja nesrećnica nije završila u nečijem stomaku. U čast priglupih, mesnatih ptica, malu zemljicu na brdovitom poluostrvu ljudi su...
Početak je novembra. Treći novembar, zapravo. Zar već? Oboje smo toplo odeveni a ja sam ipak opet poneo i ono smešno poveće ćebe, kao da smo krenuli na septembarski piknik. Znaš, jedan od onih naših posebno magičnih izleta, sa sendvičima, čokoladom, vinom i indijskim štapićima...
„Ne bojim se zubara.” To je moj uobičajen odgovor kada me majka ili sestre provociraju. To je bila laž, jer, istinu govoreći, svaki put kada neko pomene zubara, setim se zvuka bušilice, vidim klešta pred očima i osetim miris anestetika i u sekundi moje srce bude...
Ne otvaram oči. Unutrašnjost kapaka svetli nekakvim svetlim, zlatnim crnilom, kao da se blagi sunčevi zraci uvlače u moje telo, na najtananijem mestu. Prija mi toplina ranojesenjeg jutra. Miholjsko leto proširilo je svoja krila i zapahnulo nas svom silinom rezignirznog Sunca, koje napuštamo, okrećući se...
On je nju upitao nešto o simbolima. Trebalo mu je da se seti, a nikako nije mogao. -Šta ti misliš, stvarno bi mi značilo tvoje mišljenje? Trebaju mi simboli, metafore… neka pokretačka snaga, energija… Šta se to kreće, a ne hoda, ne puzi, a menja se...