30 jun Ma daj Nabokove, opusti se Man

„… Sve ostalo je ili aktuelno đubre ili ono što neki izazivaju literaturom ideja, a to vrlo često predstavlja aktuelno đubre u vidu ogromnih blokova gipsa koji se brižljivo prenose iz epohe u epohu dok se ne pojavi neko s čekićem pa valjano odalami… Mana.“

I tako je Nabokov isprozivao Mana. Ne znam da li je Man odgovorio. Verovatno ne, bio je mrtav, nezainteresovan ili šta god. Isprozivao je Nabokov još puno njih, ali meni je zapalo za oko ovo. Najbolje bi bilo, zarad književnosti, posmatrati ovakav stav jednog pisca prema drugom kao neko zumirano kurčenje, književno merenje falusa. Nikako ne propuštati kroz tabloidne filtere, jer to ni jedan ni drugi ne zaslužuju.

Kada sam bio klinja, jedan od omiljenih bifova bio mi je onaj između  Megatrona i Optimus Prajma, Skeletora i Hi-mena (iako nema efekta u čitanju, crtica bar daje efekat da se ne radi o opni, nego o alteregu Princa Adama). Ne znam koliko bi ona gore navedena opaska mogla da se podvede pod bif, ali i toliko je dovoljno da se u mojoj glavi pokrene upoređivanje ova dva, dotle nedovođena u konfrontaciju, književna genija. Jedna lasta ne čini proleće, pa ni jedna knjiga ceo opus jednog pisca (sem kod Harper Li!), ali ne mogu a da ne uporedim „Lolitu“ i „Ljubav u Veneciji“.

U stvari, Hamberta Hamberta i Gustava Fon Ašenbaha. Obojca aristokrate, ili bar neka lajt varijanta buržoazije prve polovine i sredine dvadesetog veka. Intelektualci u vreme previranja radničke klase i kapitala. U vremenu kada i žene počinju da nose pantalone. U vremenu koje prethodi revoluciji slobodne ljubavi. Obojica nesrećni. Obojca pedofili. U tome  se verovatno i ogleda buntovnička, prefinjena, dekadentna i rušilačka snaga knjževnosti. Da se o takvm ljudima piše, a da to ne bude bljutavo, patetično, bolesno ili sablažnjivo.

Obudovelog belca svi mrze. Činjenica. Jadnog Gustava žalimo. Kontrast, lice i naličje jedne lične tragedije. Ispunjenje i skrivanje strasti i žudnje. Jedan je umro ne dočekavši da ljubav okusi, drugi je se prezasitio, shvativši kakvo je čudovšte. Jedan je stvarao, drugi je ubica. Nimfica je umrla, plavokosi Amor je nastavio da živi, ali ko zna do kada. Za jednog je ljubav bila gašenje zvezde, za drugog spor prolazak komete preko neba.

A da li je slučajno da je Nabokov napao Mana? Ili da li bi bilo nezamislivo da Habert Hambert napadne Fon Ašenbaha? Prvo možda da. Drugo sigurno ne. Različiti temperamenti koji svet vide kroz par različitih očiju i par drugačijih ruku, različitim olovkama na drugačijem papiru.

Introvertni, osetljivi i trpeljivi Gustav bi nesumljivo bio prozivan od HH- a, u srednjoj školi, samo zato što se neka „nimfica“ udvara Ašenbahu, a da on mučenik i ne vidi to, jer mu se dopada neki plavi, ćosavi i bezbrižni dečačić (što takođe ne vidi, samo ne razume šta mu se dešava). Ali to je samo farsa, dečija nekanalisana ljubomora, osuđena da u nedostatku iskustva u socijalizaciji i potpunim odsustvom razumevanja fiziologije, bude mučenje, surov i zao venac jedne mladosti. Već odrasli, našašvši se u istoj prostoriji, izazvali bi istoobrazne hemijske reakcije, jedan u drugom. HH u FA gađenje omeđeno strahom i nezainteresovanošću, FA u HH bezrazložnu mržnju i bes, potopljene u želju za razmazivanjem facijalnog nacrta.

HH visok, mršav, markantan i mondenski tip dilbera. Jedan od onih tipova za koje nikada ne pretpostaviš da imaju tajni život i poremećenu percepciju sveta, ali koje uvek zamisliš kada neko pomene voajere ili duševne bolesnike. Njegova vretenasta figura uvek navodi na misao o nekim umnim visinama, ali za koje znaš da mogu i da najniže padnu. Samo što ti baš taj, koga si video, ne deluje tako, jer je previše moderan i privlačan da bi pomislio.

FA poguren, zabrađen, sa nekakavim istrimovanim maljama na licu, naočarima, uvek u teškoj odeći, još težih boja. Lik za koga misliš da u svojoj malenoj, jajastoj glavi pravi planove za potčinjavanje cele planete pod zastavom svojih kompleksa, ali osoba koja te zapanji intelektom. Ni ne pomisliš da ima oformljen libido, a kamoli da mu za oko padaju vižljasti dečačići.

Nabokov je Mana potkačio kao što fudbaleri proklizavši pokupe po nekoliko protivničkih igrača, želeći samo da stignu do lopte. Lopta je u njihovoj utakmici estetsko blaženstvo književnosti, zbog čijeg nedostatka u pisanju je Man i atakovan, ali se ovde u žaru borbe išlo đonom (što je možda i opravdano, jer je Nabokov silinom napada hteo da kompenzuje i kazni smelost protivnika da bez ikakve lucidnosti, po svom nahođenju, i krene u posed lopte). Start je ostao nekažnjen, jer je prošao bez ozleda.

Peti sudija je prišao i rekao vinovnicima duela: „Ma daj, Nabokove, (uz šeretsko mrštenje veđa). Opusti se, Man (uz blago tapšanje po leđima)“. Sudija je nakon meča pitao oba igrača za dres, ali oni su ranije već dogovorili razmenu sa drugim igračima.

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: iumbc.com, pinterest.com