Bila je noć. Mrak. Tama. Jedinu svjetlost pružao je blijedožuti mjesec. Okrugao i velik. Sjedili su na obali i posmatrali njegov odraz u hladnoj rijeci. Te noći razmjenjivali su nešto više od nježnosti – snove. I sve je bilo savršeno. Trenutak samo. A zatim je on ustao,...
Mrtvačnica je bila hladna, mračna, memljivih zidova i ustajalog, trulog mirisa, koji su mrtvaci ostavljali za sobom. U velikoj sivoj prostoriji bleda beživotna tela meštana provodila su poslednje sate ovozemaljske egzistencije. Svaki put kada bi neko u gradu otišao na večna lovišta sablasne senke zaplesale...
Stajao sam tako na najvišem soliteru u našem kraju i ćutao. Moj prijatelj je ležao malo dalje od mene na toplom betonu i gledao u nebo. Besciljan pogled. Prazan. Ogromna užarena lopta polako je uranjala u izdignuti pejsaž brda i planina, daleko na horizontu. Tišina...
– Znaš šta je nostalgija? Ne! Nije ono što misliš. To je ono kada ti nedostaje nešto što nisi ni imala. Kad hoćeš da ti se vrati nešto što nije tvoje. Ali, ti verovatno ne veruješ da je tako...
Opet se prosuo po njoj. Guma je zacvilela ispod njegovog tela, dok se umoran i znojav, prebacivao na svoj deo kreveta. Kada se opružio, sačekao je par trenutaka da mu se bilo uravnoteži i prestane da udara po kapcima, kao da se sva krv sjurila...
Bio je to dan kada su se očevi vraćali sa robije. Sjećam se, mali Slavko je uvijek bio radoznao u pogledu svog oca. Otac mu je odveden na robiju nedelju dana posle njegovog rodjenja. Uspio je da ga pridrži par puta i poljubi u male rumene...
„Šta imaš u džepu?“ Izgovorila je punim ustima, halapljivo mičući vilicama. Nisam isprva mogao da razaznam šta me pita, jer je humus u njenim ustima utišao i razmumlao slogove, ali sam nekako pratio obrise tih glasova i najzad razumeo. Ne čeka moj odgovor. Sedi za...
Odjednom drveće nestaje, sada je tu samo površina bez drveća i beli odsjaj meseca. Stala je, a nije smela da pogleda gore, ovoga puta je pognula glavu i tako nepomično stajala. Čula je korake, neko je išao ka njoj, muška osoba. Kako joj se približavao...
- Mnogo je krvi moralo da protekne dok smo od bezumnih, naduvenih mešina postali melanholični plemići egzotičnog akcenta! I dok su se naši musavi progonitelji s kocem u ruci premetnuli u bledolike lepojke zanosnih vratova! A opet, trebalo je mnogo manje da se ludilo koca...
Zapravo, ova priča - ili priča slična njoj - je trebalo da bude ispričana odavno, ali sam u džepu imao više para, u glavi manje mozga, a u srcu...