26 jun Nešto što nekad, podseća na nekog

On  je nju upitao nešto o simbolima. Trebalo mu je da se seti, a nikako nije mogao.

-Šta ti misliš, stvarno bi mi značilo tvoje mišljenje?  Trebaju  mi  simboli, metafore… neka pokretačka snaga, energija… Šta se to kreće, a ne hoda, ne puzi, a menja se stalno… Kako da predstavim siromaštvo, sreću, tugu, šta ih povezuje? Gde je zajednička tacka, gde je mesto dodira? Želim nesto više, neku novu ideju, moram da stvorim drugačiju stvarnost, život da pokažem kroz svoje oči…

Uzaludno je pokušavao da prenese nešto sto je samo on razumeo, ili pak, nije uspeo da pronađe odgovarajuće reči.

– Ne znam, razmisli o lišću.

-O lišću? Velika pokretačka snaga za tebe je lišće?

-Pa… može da bude.

Nije ga razumela, ili on nije razumeo nju, ali to je bilo manje verovatno.  Kakvu energiju donosi lišće, nije mogao da razume, ali mislio je da niko ne bi ni shvatio. On je tražio mirise uhvaćene nežnim rukama, energiju kretanja, menjanje boja, ustalasale zvuke koji svojom muzikom nagoveštavaju nemir ili radost, smeh pomešan sa uzvicima koji se ne čuju kroz maglu.

-Smatram da se umetnost stvara u jednom dahu, jer inspiracija nastala u delicu sekunde ne moze se nikada ponoviti na identičan nacin. Umetnost je kao letnja kiša, možeš biti okružen njome, ali znaš da će najlepša biti kada je najmanje očekuješ.  Trenuci nadahnuća dele istinske majstore od neiskusnih amatera, ali svaka umetnost je lepa ako je lična i istinita, bez ikakvog pretvaranja i laži.

-Lišće, kaze ona, lišće…

Ustao je sa udobnog kauča na sredini dnevne sobe u stanu u kojem su zajedno živeli. On i ona.  Morao je da izadje napolje, na svež vazduh, da mu vetar malo produva misli. Da ubaci neke nove ideje u njegov izgubljeni mozak.

Seo je na klupu u Tašmajdanskom parku i gledao decu kako se igraju žmurke, jurcajući i smejući se. Galama je brujala  oko njega, mešajuci se sa visokim iskrenim dečijim smehom.

Zažmurio je i dopustio svojoj duši da napusti telo, da odleti u neki vakum, smesu svega i svačega, nekakvu nirvanu gde ce moći da nađe apsolutni mir. Ali, nije to bilo ono sto je tražio. On je trazio pokret, akciju. Život u svom drugom stanju. Bila je jesen.

Odjednom,  vetar je počeo da duva.  To ga je nateralo da otvori oči i pogleda zapravo svet onakav kakav je. Onakav kakav mu je trebao.

Zlatno i ono drugačije lišće koje je uprkos jeseni lenjo zaboravilo da promeni svoju boju, uzdiglo se sa ustajale zemlje na kojoj je bespomoćno ležalo. Počelo je da pravi najsavršenije pokrete od svog nestabilnog materijala. Igru dece zamenila je igra lišća. Vetar je duvao i duvao, mešajuci mirise hlora sa obližnjeg bazena i latica ruze koje je tako nasilno otimao. Lišće je pravilo odličan performans.  Igra je svirala muziku:  fijuk vetra i dečiji smeh koji se polako utišavao dok se čuo povremen  glas majki koje se smireno obraćaju svojoj razdraganoj deci pokušavajuci da ih uhvate za ruke i povedu:

-Ajmo kući, uskoro ce kiša.

Lišće je bilo glavna balerina, glavni akter svoje zamišljene predstave.

A on se setio nje.

Njenog osmeha, njene kose koja se vijorila na vetru, baš onog dana kada su se upoznali. Samo tada, nije smeh dece pravio muziku, to je bila ona, igrajući i smejući se lišću koje joj je padalo na lice. Ono se stapalo sa bojom njenog tena, a ona ga je gledala krupnim očima, za nijansu tamnijim od njegovih. Bila je dirigent te nove, prirodne simfonije.

Osetio se moćnim, ushićenim. Shvatio je nešto u sebi, nešto sto mi ostali nismo razumeli. Nešto sto nikada neće uspeti da iskaže rečima jer, ni on sam nije znao kako to da opiše. Nije to bilo toliko vezano za ono sto se desilo. Već za ono što je ta misao pokrenula. Pokretačka energija, simboli i metafore… u suštini  ljubav je bila ono što je tražio, zar ne?

-Razmisli o lišću rekla je ona… Razmisli o lišću.

Autorka: Jelisaveta Ilić

Fotografije: pinterest.com