08 jul Dani vina i ruža

Najdraži deo moje londonske svakodnevnice je kada otkuca dvanaest časova – pauza za ručak. U tih sat vremena volim da odem sama u obližnji pab i uz hranu naručim jedan kaberne sovinjon. Predahnem od buke kancelarije, a naročito od neprestanog “ping” koji čujem kad god primim još jedan izuzetno bitan mejl od šefice sa nazivom “hitno”, “hitnije”, “bitno”, “najbitnije” i tako od devet ujutru do šest popodne. Ako slučajno ne odgovorim na njen mejl u roku od pet minuta, ubrzo sledi i plop na skajpu, a ako kojim slučajem ni na to ne odgovorim, sledi i zvonjava telefona i njeno užubarno “Pobogu gde si ti, za šta te plaćam ako mi ne odgovaraš na pitanja? “.

Upravo ta jedna čaša vina uvek uspe da me smiri i prebaci u spokojnijevreme kada sam sa bratom trčala po očevom vinogradu. Uvek bismo se otimali i utrkivali ko će od nas dvoje više pomoći u rezanju viškova. Iako sam ja, sićušna i slabašna, više smetala nego što sam pomagala, otac me je uvek ohrabrivao i govorio, doduše kada brat ne bi bio u blizini da ga čuje, da sam upravo ja njegov najveći pomoćnik.

Nekoliko godina kasnije počela samozbiljnije da učim engleski da bih otišla u Kolorado, na ujakov poziv, i tamo završila poslednja dva razreda srednje škole. Otac me je nagovarao da idem i ohrabrivao da učim što više, dok je majka brinula kako ću ja tamo sama, bez obzira što bih stanovala kod njenog rođenog brata i sasvim sigurno ne bih, uprkos njenom najvećem strahu, umrla od gladi. Često bih u vinogradudržala časove engleskog ocu, a čak i bratu, iako on nikad nije imao želju da napusti svoj rodni kraj. Entuzijastično bi me podržavali govoreći da im prija naše mentalno razgibavanje dok smo zajedničkim snagama zatezali i podizali žicu.

Kada bih jednom godišnje dolazila iz Amerike, toliko bi me se uželeli, da mi ne bi dali ništa da radim. Ni po kući, a kamoli po vinogradu! Tih dana bismo svi zajedno ručali za stolom u trpezariji, dok bi majka, otac i već punoletni brat pili vino. Ja bih uživala u majčinoj hrani i slušala očeve mudrolije. Tvrdio je da može da proceni karakter čoveka na osnovu vina koje pije. Smatrao je da bi brižnoj majci radoznalog duhanajviše odgovarao kaberne frank. Ne znam da li ga je majka slepo slušala i zbog njega pila isključivo to vino ili je otac stvarno umeo da pogodi.

Brat bi nestrpljivo slušao očev vinski monolog ispijajući merlo. Otac bi skrenuo pogled sa blagih majčinih očiju, na bratovljevo stopalo koje bi lupkalo po trulim daščicama naše trpezarije.

“Da, Ivane, znam da si buntovnik u porodici i da nemaš vremena da saslušaš šta imam da kažem. Ti si kao i taj merlo što držiš, odgovoran, obraćaš pažnju na ljude oko sebe, ali si i nestrpljiv i želiš da što pre završiš šta si započeo i kreneš da radiš nešto novo. Polako, polako, ima vremena. Ljudi koji vole merlo su rođeni da budu vođe, oni…“

Tada bi Ivanovom strpljenju došao kraj i promenio bi temu. Pitao bi me kako je u Koloradu, kakve su planine, kakvi su ljudi u dalekim zemljama u koje sam putovala i na moje priče samo bi odmahivao glavom. Smejao bi se i govorio kako nema ništa lepše od zelenila Šumadije i dobrodušnosti naših ljudi, dok bih ja citirala Miljkovića: “Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi“.

Nakon završene srednje škole i univerziteta u Americi želela sam da im budem bliže, da mogu da dolazim kući kad god poželim. Kao što je otac i predvideo, sa mojim obrazovanjem nisam imala problema pri nalaženju posla i preselila sam se u Englesku.

Zavolela sam brzi londonski život, ali bilo mi je potrebno da se isključim iz vreve i u tišini uživam poredzamućene Temze, pijuckajući vino i posmatrajući labudove. Ranije sam imala običaj da u tišini  posmatram ljude oko sebe, pokušavajući da prema piću koje piju ocenim kakve su osobe. A onda sam shvatila da skoro svi piju pivo. Očevo znanje o ljudima i vinu mi nije bilo od velike pomoći.

Međutim,pomoglo mi je da upoznam Martina. Pre desetak meseci išla sam u bar u Čelziju na proslavu rođendana koleginice sa posla. Poštosam poznavala svega par ljudina žurci, rešila sam da se prošetam unaokolo i proširim svoj krug poznanika. Pričala sam sa različitim ljudima iz svih krajeva sveta, ali već na početku bih naišla na prepreke i brzo bih se iznervirala.

– Odakle si?

– Iz Brazila, ti?

– Iz Srbije.

– Sibir? Nisam nikoga upoznala odatle.

– Ne, ne, Sibira, iz Srbije. Znaš, Beograd, Egzit, Đoković, bivša Jugoslavija, Tito?

Pokušavala sam na sve načine da joj objasnim odakle sam, ali neuspešno.

Nakon još dva Sibira, jedne Sirije i jednog polu-uspešnog razgovora pri kom je moj sagovornik znao gde je Srbija, rešila sam da odem po još vina.

Pored mene je za barom stajao riđi mladić sa kravatom oslikanom crvenim ružama. Naručio je kalifornijski šardone.

–          Zašto baš uzimaš kalifornijski šardone?

–          Iskreno, ne znam. Otkrio sam da mi najviše prija. Razumeš se u vina?

–          Pomalo. Umem da procenim ljude na osnovu vina koje piju.

–          Je li? I kakvi su to ljudi koji piju šardone?

–          Iskreni, senzualni i vole da imaju kontrolu nad situacijama u kojima se nalaze. Sama činjenica da naručuješ baš kalifornijski šardone, a ne neki drugi, govori da sam u pravu i da voliš da kontrolišeš sve što možeš…ili bar da probaš.

Nasmejao se i nazdravio sa mnom.

–          A ti piješ crveno vino. I kakva si ti sudeći po tvom izboru?

Nagla sam se ka njemu i šapnula mu.

Nasmešio se i sramežljivo spustio pogled, dok su mu se obrazi užarili i izjednačili sa bojom mog čistog kaberne sovinjona.

 Autorka: Marina Prohaska

Fotografije: