01 jul Pokvarena bajka

„Ne bojim se zubara.” To je moj uobičajen odgovor kada me majka ili sestre provociraju.

To je bila laž, jer, istinu govoreći, svaki put kada neko pomene zubara, setim se zvuka bušilice, vidim klešta pred očima i osetim miris anestetika i u sekundi moje srce bude na korak od infarkta.

Sramota. Trideset godina sam napunio pre dva meseca, a i dalje patim od te glupe fobije. Zubi su mi užasni. Dok je mogla, majka me je vukla kod zubara, ali, od kada sam počeo da težim više od trideset kilograma, uspevao sam da joj se izmigoljim iz stiska. Sada, radije ću da se kljukam lekovima protiv bolova nego da odem kod zubara, pretrpim strah na pola sata – sat i završim sa tim. Nažalost, došao je trenutak kada nikakvi lekovi više ne pomažu. Previjam se od bolova više od dvanaest sati. Majka trčkara oko mene nutkajući me lekovima i stavljajući mi babske meleme i obloge na obraze. Ništa ne pomaže.

– Dosta! Ići ćeš kod zubara, pa makar te za uvo odvukla – zapretila mi je.

Bio sam premoren zbog nespavanja i tu pretnju je možda mogla da obistini. Pristao sam da odem sam samo zato što stvarno nisam sebe želeo da izlažem tom blamu da me majka, ovako matorog, vuče kod lekara. Dovoljno me je sramota što još uvek živim sa roditeljima. Kada sam pristao, iznikao je drugi problem. Nedelja je. Čak ni privatnici nisu radili. Majka se snašla. Okrenula je par broja telefona i saznala za jednog zubara, koji je nedavno otvorio privatnu ordinaciju i radi samo nedeljom. Nije bio proveren, pošto je sav normalan svet odlazio kod lekara na vreme, a ne u poslednjem trenutku, tako da niko od prijatelja nije znao majci da kaže da li je zubar dobar. Njoj to nije bilo bitno. Sada je važno samo da se zub dovoljno opravi da prestanem da zavijam od bolova. Sledeći put ću otići kod njenog zubara. Presvukao sam se, dohvatio kišobran kod ulaznih vrata i istrčao na kišu koja je tog dana odlučila da napravi poplavu na ulicama. Stigao sam pred ordinaciju i, čim sam otvorio vrata, poželeo sam da se trčećim korakom vratim kući jer sam osetio onaj specifični miris koji obavija svaku ordinaciju. Talas snažnog bola podsetio me je da ne smem to da uradim. Seo sam na neudobnu stolicu u praznoj čekaonici i potajno se nadao da zubar nije tu. Cupkao sam nogama i od nervoze krckao zglobovima prstiju nekih pet minuta, sve dok se nije pojavila prelepa žena na vratima ordinacije. Uputila mi je tako umilan osmeh da sam pomislio da ću se istopiti na stolici. Pozvala me je da uđem. Nikog više nije bilo u prostoriji tako da sam brzo shvatio da je ona zubarka, a ne samo sestra. Sada me je bilo sramota što su mi zubi nakazni i pokvareni, mada, možda ću baš zbog toga imati izgovor da se vratim ovde.

– Sedi – pokazala mi je ružnu zubarsku stolicu nad kojom se nadvijala ugašena lampa.

Nisam skidao pogled sa njenog tela. Beli mantil je bio tako uzan da sam se ponadao da će joj neko dugme pući kada se nadvije da mi pogleda u usta. Samo to je držalo moju paniku na lancu. Čak i moj ubrzan puls nije bio zbog straha. Izgledala je samo godinu ili dve starija od mene. Već sam u glavi pravio planove kako da je pozovem na piće. Zavalio sam se u stolicu dok je ona podešavala ogromnu lampu kako bi svetlost padala tačno na moje lice.

– Obećavam da te ništa neće boleti – rekla je uputivši mi još jedan razoružavajuć osmeh.

– Pa, sve osim ovog. Ali, ne brini i ovo će trajati samo tren – dodala je izvukavši špric sa džinovskom iglom.

Ovog puta mi se srce zadrmalo u grudima. Dok mi je davala anesteziju, usresredio sam se na njene krupne plave oči i smeđu, kovrdžavu kosu. Preživeo sam. Osmehnuo sam joj se kada je odložila špric i već osetio kako mi trni vilica. Pratio sam je dok je pripremala sjajne intrumente. Anestezija se širila. Bilo mi je čudno kako imam osećaj da se polako spušta niz vrat i zahvata ramena. „Da li ovo treba da se desi? Da mi nije dala možda previše?” Širenje se ubrzalo. Ruke nisam osećao. Zubarka mi je i dalje bila okrenuta leđima. Pokušao sam da je pozovem i kažem joj da nešto nije uredu, ali uspeo sam samo da promumlam i izbalavim svoju duksericu. Napokon se, na zvuk mog glasa, okrenula. Lice joj nije više izgledalo posebno lepo. Jagodice su joj bile šiljatije, a brada izdužena. Čak je i izgledala mršavije jer joj je uski mantila sada visio.

– Odlično. Spreman si – progovorila je piskutavim glasom.

Pokušao sam da ustanem sa stolice. Noge su prestale da me slušaju. Zubarka je prišla i počela da mi vezuje ruke i noge za metalnu stolicu.

– Ovo je samo radi preventive.

Sada sam već uveliko paničio, mada se to nije moglo primetiti jer nisam mogao da se mrdnem ni nekoliko santimetara. Nisam mogao čak ni prste na rukama da pomerim. Pokušavao sam da govorim, ali iz mene je izlazilo samo neko nerazgovetno mrmljanje. Uskoro ni to nisam mogao jer je zubarka, ako je to uopšte i bila, gurnula neki metalni instrument u usta i raširila mi vilicu. Sada nisam više mogao da je zatvorim. Klešta su bljesnula na svetlosti lampe.

– Žao mi je što ovo moram da uradim, ali, nažalost, na ovo sam spala – počela je da priča dok sam osećao kako mi kopa po vilici.

Nije bilo bola, kao što je i obećala, ali pritisak u kostima vilice je bio i više nego dovoljan da osetim šta radi. Moj umnjak, krvav i balav, napustio je moju vilicu. Ona ga je sa velikim zadovoljstvom u očima odmerila, a onda ga spustila u malu, srebrnu teglicu na stolu. Nastavila je.

– Nekada su mi deca sama ostavljala svoje zubiće pod jastukom i ja sam im plaćala to. A sada, moram da ih nabavljam na ovaj način – namreškala je nos u gadljivu grimasu.

Još jedan zub napustio je moju vilicu.

– Sramota. Kada bi se roditelji setili da nauče decu šta da rade sa svojim zubima, umesto da ih bacaju, sada bi svima bilo mnogo bolje.

„Pa, bar bi meni bilo bolje”, pomislio sam. „Bože, kako ću objasniti porodici i prijateljima kako sam ostao bez zuba?! Da li bi mi poverovali da im kažem kako mi je zube povadila zubić vila koja je prešla na mračnu stranu?” Smešno je bilo kako mi je u takvom trenutku to padalo na pamet. Znojio sam se kao svinja, a srce mi je ovog puta zaista bilo na granici da prestane sa radom.

– Skoro smo gotovi. Nemoj sada da mi padaš u nesvest.

Vadila je zub za zubom i stavljala u teglicu dok su se meni usta punila krvlju. Jedva sam uspevao da dišem a da se ne zagrcnem. Vili se, sa svakim mojim izvađenim zubom, lice sve više menjalo. Šiljato i usko, kosih ali krupnih očiju, iznad mog lica se nadvijalo stvorenje koje sam viđao na slikama u knjigama za decu. Video sam joj odsjaj čiste sreće, pomešane sa ludilom, svaki put kada bi odmerila zub koji je držala kleštima. Kada je posao bio gotov, a moja vilica opustošena, vila se odmakla, privijajući srebrnu teglicu na grudi. Anestezija je počela da popušta i bol se probijala na površinu. Jeknuo sam, pomalo smešno jer su mi usta i dalje bila raširena metalnim instrumentom.

– Izvini, umalo da zaboravim… – vila je dotrčala i ispraznila špric sa nepoznatom tešnošću u moju ruku.

– Ovo će ti pomoći malo.

Bol se povukao. Kapci su mi postajali teški.

– Hvala vam. Bili ste divna mušterija – čuo sam vilin glas kao da je pričala iz bunara i pre nego što sam ostao bez svesti, osetio sam da mi je nešto stavila na dlan. Prsti su se refleksno spojili oko hladnog predmeta.

Probudio sam se na ulici. Garderoba mi je bila natopljena kišom. Iskašljao sam krv i gledao kako u potocima klizi niz ulicu zajedno sa kišnicom. Podigao sam pogled. Lokal gde je bila zubarska ordinacija bio je napušten i delovao je kao da je duže vreme već takav. Braon papir, izlepljen na prozorima, zaklanjao je pogled na unutrašnjost. Nije čak bilo ni znaka iznad vrata. Pomislio bih da sam pao u delirijum od bolova zbog zuba i da je ono što mi se desilo bilo samo halucinacija, da nisam jezikom osetio da nemam ni jedan jedini zub u vilici. „Zubić vila me je zaista opljačkala!” Na tu pomisao, hladni predmet u mojoj stegnutoj šaci kao da se javio. Rastvorio sam prste. Veliki i poprilično težak zlatnik ležao je mirno na mom dlanu. „Pa dobro, nije me baš opljačkala.” Nasmejao sam se sa zvukom ludila u glasu. „Bar ću imati da platim da mi ugrade veštačke vilice. Nikada više neću trpeti bol zbog zuba.” Ustao sam iz bare i lelujavim korakom krenuo kući.

Autorka: Milica Milanović

Fotografije: favim.com