Dopao joj se. Bio je učtivijii i dragocjeniji od većine muškaraca koje je poznavala. Nazvala ga je Svetislav, po bratu i bivšem mužu, kojeg je sahranila nekoliko dana nakon završetka Trećeg svjetskog rata. Apatija koja je uslijedila dovela je do toga da zaboravi na sebe...
Penzionisan sam nešto pre rođenja prve unuke, početkom novembra 1990. Oslonjen na one što za mnom ostaju - iščekivao sam koliko-toliko mirnu starost: čašu vode kad iznemognem, smeh unučića u dvorištu, držanje za staračku ruku pri poseti lekaru, oslonac na čvrstim leđima mladosti dok moja saginje...
Smešno je što smo se zamalo sudarili jer od kišobrana nismo videli jedno drugo i što smo oboje istog trena zastali i krenuli. Smešno je što sam se borila sa vetrom da kišobran sačuvam u ruci dok su raznobojni kišobrani nekih drugih ljudi štrčali iz kanti...
Slomila sam ogrlicu. Travu su pojeli psi, puštena sam, sada mogu da trčim po dvorištu, onako kako je otac htio. Vraćam mu se. Ne vjerujem da me očekuje, iznenadiću ga, mislim da je tačno to što ljudi govore, da te ono, čemu se najmanje nadaš,...
Padala je kiša. Jedna od onih koja ostavlja gorke i masne tragove na betonu. Ona koja miriše na uspomene. Drveće je nanosilo sitne kapljice kiše na moj prozor, svaka od njih je nosila po jednu priču sa sobom. Priču o ljubavi. Priču o životu. Probudio sam...
Kada bi je posmatrao sa visine, čovek bi primetio da kuća u osnovi ima rotondu. Na njenom mestu nekada se nalazila crkva i priča se kako je zatvorena nakon što se pre pedesetak godina u njoj obesio pop. Stariji, koji događaj pamte, govore kako je...
Prišao sam joj. Nisam više mogao da izdržim. Nasmešila mi se i nije bilo razloga da čekam. Muzika je bila bolno glasna i prišavši jedino sam mogao da s njom razgovaram prislonjen na njeno uho. Nije mi to toliko smetalo, jer sam pio njen miris,...
Postignuti cilj ne opravdava uvek prvobitni motiv. Zato se valjda čovek oseća loše kada postigne nešto dobro, jedino tako mogu da opravdam one koji su voljeni, a tvrde da nisu srećni. Trabunjam. Bacam misli u zid, ali mi se rikošetiraju. I želeo sam te. Kao dete...
Da krvave ruke širim nestajuć’ bez traga Rasplinem se i postanem magla The Stone – Magla Nad gradom su rašireni zastori magle. Beton je naša nova postelja. Groblje i spomen ploča. *** Pucao sam joj u leđa. Izvijala je ručice ka plafonu, molila da joj pomognem. Kreveljila se kao uplašeno...
Vode na ovom mjestu nema. Nigdje. Čak i suze su presušile. To se desilo otprilike kad je Nefretiti bila sjaj u oku jednog boga koji nije ni zamišljao san o Egiptu, a kamoli ga sanjao. Znači, ne tako davno. Ako nema vode, šta ima?...