Ne znam da li smo i dalje oni isti ljudi kao što smo bili ono jednom na dolaznom peronu beogradske autobuske stanice. Sećaš se? Onda kad je bila velika gužva posle prvomajskih praznika, a moj novčanik ispario iz torbe kao sapun u toploj vodi. Ja...

Kažeš kako nisi jutarnji tip. Ne možeš ti čim otvoriš oči da pričaš o životu, o značajnim odlukama, o planovima i željama. Ne možeš da govoriš uopšte. Naša jutra odavno ne liče na sebe. Valjda se svet oko tebe promeni kad se promeniš ti sam. (I...

Juče smo dva puta prošli pored klupice na kojoj su se ljubili oni. Neka druga zaljubljena deca. Rekla sam ti:  – To mora da je ljubav. Kad sediš zagrljen na klupici tri sata i ljubiš se, ljubiš...

Kada sam imala sedamnaest godina ljubila sam se sa jednim dečkom na moru. Bilo je lepljivo i osvežavajuće u isto vreme. Sedeli smo na nekoj steni, mesečina je obasjavala more, nas i diskoteku iz koje je treštala neka budibogsnama muzika. Nije bilo romantično, ali mislim...

Žmu i ja se oduvek svađamo oko nekih glupih stvari. Gde sam (ponovo) sklonila duks (sad je tu bio), zašto kupujem nove knjige kad ni prethodnih deset nisam pročitala, kad planira da očisti akvarijum i da napravi ogradicu u bašti, i slične gluposti. Vodeća (i...

Moja prva „muzička“ kaseta bile su audio bajke. Strana A – Trnova Ružica. Strana B – Princ žabac. Dve magične priče o poljupcu. O trnju i krastama koji nestanu kad se pojavi ljubav. Mama je čuvala muzičke kasete u velikoj kutiji od cipela. Nekad pomislim kako...

Ljubim te u dušu, tvoju, mekanu, onakvu kakva je bila pre deset godina. Sedeli smo u parku preko puta Hrama Svetog Save i ti si mi pričao o tome koliko smo konačni. Tvoje nož-reči sekle su moju tugu na frocle. Zbog tebe je moje sivilo...

Već treću noć zaredom Žmu i ja se srećemo u hodniku oko pola 2h. Pomalo ličimo na one pse ovčare iz crtanog filma. „Zdravo, Rale. Zdravo, Fred.“ Roditeljstvo nas je pretvorilo u docimere. Otprilike dvadeset osmog dana otkako se Lazar uselio u naše živote – spavali...

U mislima ga uzmeš za ruke i čekaš, (beznadežno) čekaš da nedostajanje prođe. Tamo gde su se spojili prsti, kože se trajno zalepe – jer lepak u srcu najjače lepi. Kad ti nedostaje onaj kog voliš, skupiš se u sve nežnosti ovoga sveta i ne veruješ...

Niko nam nije verovao, ali mi smo se stvarno voleli. Tad, nekad, kad su nas zbunjeni roditelji videli samo kao pijanu decu što kući donose četvorke i neopravdane izostanke. Mi smo se stvarno voleli i živeli za trenutak kad će zapištati mobilni telefon, a na displeju...