08 jun Obećala si da ćeš biti večna

Biti večna u svetu koji ne zna za pomilovanje

Ama dosadiše više sa Desankom, piše mi. Ceo Fejsbuk mi u sladunjavim stihovima. Sad je odjednom svi čitaju. Sad je odjednom svima stalo. Možda i jeste, kažem. Možda se samo busaju, piše.

Možda.

Možda je samo kao ono obećanje u pesmi.

Al’ nema veze za Fejsbuk, važna je samo pesma. Važno je (o)sećanje.

Mama je imala knjigu, lektira za ne znam koji razred, tvrde narandžaste korice i na njima, jednostavno, „Pesme“. Sećam se da sam kao dete verovala da svi veliki pesnici moraju da objave zbirku pesama pod tim naslovom. Tako je Branko Radičević, Desanka, Jovan Jovanović Zmaj, moram tako i ja. Pa sam uzela stari beli karton, presavila ga na pola i tatinom sivom heftalicom povezala svoju prvu zbirku pesama.

Na koricama je pisanim slovima, dečjim rukopisom bilo napisano: P e s m e.

I onda sam pisala.

Doktorka Nada je volela da kaže: „Luče, pa ti si buduća Desanka! Ali da znaš, ona je veliki humanitarac, redovno daje krv!“  Pa me pogleda značajno – kao sve pesnikinje moraju biti velike žene, a ona kao transfuziolog to najbolje zna.

Posle, kasnije, kad sam se zaljubila, mislila sam, moram i ja kao ona da prestanem meriti vreme na sate, da budem po taktu simpatije. Pa sam pisala u rimi, slatko da dobiješ šećer od stiha. Dok se nisam zaljubila stvarno i počela da se stidim svega onog što sam napisala pre.

Onda je u srednjoj školi Srpkinja (tako smo je svi zvali) rekla otvarajući knjigu: „Danas čitamo najženskije stihove u srpskoj književnosti“. Znala sam da je Desanka i bilo mi je krivo: imala sam 16 ili 17 godina i mislila da je sramno što žena može pisati samo kao žena. Isto kao što sam se mnogo kasnije bunila zašto su u programu za Književnost 20. veka samo tri žene.

– Pa kad ne znate da pišete. – rekao je jedan kolega i tek tad mi je postalo jasno da se godinama krijem. Iza reči koje nisam napisala. Jer je neki „značajni gost Drainčevih susreta“ rekao između dva gutljaja rakije: „E miki, ‘aj’ malo ćuti.“

Bilo je uvek bolno kad kažu: „Pišeš, pesme, šta? Jao, mora da je ljubavno. Žensko pismo.“

Kao da žena ne ume ništa drugo.

Dok on jednog dana nije rekao: „Pa ti si žena. Zašto ti smeta kad ti to kažu?“

Zato što ispada da ženska slova manje vrede od muških. Zato što je nežnost iza ženskog imena patetika, a iza muškog „hrabrost da se bude ranjiv“. Zato što se ocu koji piše deci kaže: „Bravo, tata!“ A majci uz podsmeh: „Samo si ti rodila!“ Pa još ako napišeš ljubavno pismo: ljubav je ovo, ljubav je ono, teško trabunjanje!

A ti dušu izliješ na Internetu.

– Dobro, je l’ Internet mesto za izlivanje duše?

– Pa ako nije, onda mi je skroz jasno zašto će i dalje iz čitanki izbacivati Desanke, Nušiće i Andriće. Jedan „Ex Ponto“ ej!

Jednom sam u studentskom domu pomalo pripita ubeđivala cimerku da sam dobro, da ne moram još da spavam, ali šta ću da radim ako me zaborave? Ko da te zaboravi? Svet, znaš? Mene ne sme da zaborave. Mene neće zaboraviti. Ne moram da budem Andrić, samo da me pamte, znaš? Znam, znam, samo ti spavaj.

Kako ću u ovakvom svetu ostati večna? Sa belom sveščicom i pesmama o majci? Sa rumenim obrazima i muzikom u kosi? Sa Eni iz Zelenih zabata u desnom uhu?

Kako ću u ovakvom svetu ostati večna? Kad plačem zbog majke što je u prozoru, kao i sunce, kao senka ispod kućne strehe, kao kućni prag.

Kako ću biti večna u svetu koji ne zna za pomilovanje?

Izliješ dušu na Internetu i briga te za dželate.

u nezaborav iz zaborava

Autorka: Srbijanka Stanković