Mika je još kao dete bio nestašan, durašan, razmažen i plačljiv, uvek obešen o skut majke. Takav je ostao i kasnije. Razmaženo je proveo skoro ceo svoj život. Sve je imao pripremljeno i gotovo, ni o čemu nije razmišljao, a kamoli stvarao. To je uticalo...
U gordom izrazu kriješ vedrinu, nežnim uzbuđenjem zaustavljaš vreme, ceo svet tvoja je svojina. Oči su ti večna dubina ponosa, ne možeš se voleti, samo obožavati, stalno sanjati. Na tvom licu susreću se mirno svežina i svetlost, traže potisnutu nežnost u trajno izgubljenom besmislu. Mraz krije toplinu duše tvoje, izvora beskrajne prijatnosti, sunce se ne rađa na istoku...
Pokušavam da udišem ljubav, usred leta mraz ratuje sa mnom, ledim se na ivici žive provalije, beskrajno crnilo pada po meni, bičuju me umorne uspomene. U preostalom oku sakrivam tajnu, bolno zavijam uništenom žudnjom, mori me gladna samoća, uzalud sanjam prozračnim prstima, opipavam dušu probodenu željom, propalo vreme i dalje ne miruje. Usamljenost je tajna okoline, smejem...
Neprimetno juriš kroz tamu, osmehom ćutiš, pogledom govoriš o životu, oslanjaš se na prazninu, ostaješ prava žena u vremenu zlom. Odaješ se samo ponekada, dok u prahu izmaglice bledog jutra vučeš ljubav kao težak prtljag. Postojiš samo dok gaziš tminu, tragove brišeš suzama prokletih, bedni te mole da izdržiš, poniženi naziru sebe u tebi. Bez toga, sigurni...
Izrazom svojim tišinu dotakni, savršena misao ljubav čisti duboko u magli sakrivenu, iz čijih praznina izleću crni slepi golubovi, kidišući bolno na savršenstvo ljubavi, noseći patnju, kolebanje. Misli teške u ptice se pretvaraju, što kroz dušu, ljubavlju zarobljenom, brzo proleću. Mišlju ovom okupaj se cela, rukama od mesečine držaćeš vreme u potpunom mraku, dogorelom svećom sa koje kaplje...
Život stane u jednu suzu, sazrelu u raspuklim snovima. Prazan orah uvek je sačeka poklopljen sudbinom u oku zapisanoj iz koga je davno ispala. Nemoj se plašiti suza, oraha praznih dovoljno ima, od kremena tvrđih. Crna zemlja, bolja im je majka od najbolje žene. Plači život, prazninu oraha posmatraj, suzu tvoju što čeka. Plaši se, strepi, drhti, orah dok ti...
Kamenim oštrim perom oluja je isklesala lice, poljupcima nežnim vekovima kroteći more. Potpuno sam veran samo lepoti, grešne cvetove u korenu što lomi, a odan gordom, nepomičnom licu, čvrstinu što crpi iz tajni dalekih vekova, ćudljivo ujedam stene litica oštrih, žudeći samo za smislom lica njenog. Sve planine nalik su jedna drugoj, priroda ponekad pogreši, takvo naslika...
Kopriva mi u oku raste, život da prezrem brani. Dodirni je usnama, procvetaće. Zavoleću samo nju. Usnama tvojim zagrliti, životom svojim prezreti. Poslednji san sa njom usnuću, ona će me pokriti, po njoj ćeš me poznati. Višak sam zemlji crnoj, hraniću koren koprivi, volećeš me samo kada je ljubiš. Slobodom me prezri, usnama spasi, okiti vencem koprive mlade. Autor: Vladimir Vučković Fotografije: blogspot.com,...
Oči tvoje prozor su jedini za večnost prezrelog života moga. Svetlost što preliva dane. Trajanje, u kapima duše što ostaje, prašina od srca osušenog tugom čekanja, čežnjom bolnom, nejakom. Osuđen sam na život u večnosti takvoj, bežim u napuštene strane razuma, svesno ćutim puzeći po beskraju oka tvoga, beskorisno dišem nevažni život, sopstveni dah preti da...
Praznina suva dušama vlada, karnevalski bedno životare, lažljivu sreću grizu gorkom neistinom obožavajući sujetu slatku, dok karakteri karavanima hitaju paklu. Kandžama svojim vuku čeljusti krvave, prtljag za laži nove, utvare hodaju, a trule, zlo za istinu uporno prodaju. Dimom truleži bolestan je vazduh, dani siromašni duhom gole bede. Jedina sloboda je istruliti do pepela u ehu vremena novog. Mrzeti...