04 feb Pokornost

Izrazom svojim tišinu dotakni,

savršena misao ljubav čisti

duboko u magli sakrivenu,

iz čijih praznina izleću crni slepi golubovi,

kidišući bolno na savršenstvo ljubavi,

noseći patnju, kolebanje.

Misli teške u ptice se pretvaraju,

što kroz dušu, ljubavlju zarobljenom,

brzo proleću.

Mišlju ovom okupaj se cela,

rukama od mesečine držaćeš vreme

u potpunom mraku,

dogorelom svećom

sa koje kaplje oznojena duša.

Bez nje, rađa se besmisao.

Prisloni uvo na kapiju duše,

oslušni tišinu,

trenutak vrebaj,

čuju se trube u boj što zovu

protiv ljubavi savršene.

Čućeš samo korak što se s raskorakom bori.

Nazireš, ali ne prihvataš,

pokornost kao tanku nit

ljubav i smrt što spaja.

Izaberi sama,

u pokornosti ljubavi smisao živi,

jabuka čiji zalogaj radost puni.

Ne pokori se prostoti,

nestaće reči, umreće misli

o ljubavi savršenoj.

Odagnaj ništavilo,

iz svakoga dana što vreba,

krilima maše iznad tvojih snova,

primamljivo,

pokornost samo tražeći.

Autor: Vladimir Vučković

Fotografije: pinterst.com