12 mar Aristokratska lepota

U gordom izrazu kriješ vedrinu,
nežnim uzbuđenjem zaustavljaš vreme,
ceo svet tvoja je svojina.
Oči su ti večna dubina ponosa,
ne možeš se voleti,
samo obožavati,
stalno sanjati.
Na tvom licu susreću se mirno
svežina i svetlost,
traže potisnutu nežnost
u trajno izgubljenom besmislu.

Mraz krije toplinu duše tvoje,
izvora beskrajne prijatnosti,
sunce se ne rađa na istoku već u tebi,
ne zaboravi da je radost uvek mlada,
a stvarnost bleda i uspavana.

Zadovoljstvo treperi u tvojoj kosi,
šeta po nemiru,
misao se čudi, malaksava,
žudno te miluje.
Ti si smisao harmonije,
tajanstveno besmrtnog duha,
što ga samo nebo razume.
Sklad počiva u jasnoći privida,
potamneti nikada nećeš.
Veruj, danas je na izmaku,
a sutra pripada sećanju na tebe.

Pamćenje pokušava da šeta oko tvoga glasa,
miris peva zaboravljene stihove,
klonula priroda leži pod tvojim nogama.
Ostani posebna, nadahni istinu, pokori slobodu,
obična lepota je samo putanja kroz dosadnu mladost.

Autor: Vladimir Vučković

Fotografije: pinterest.com