31 okt Večna ljubav

Oči tvoje prozor su jedini
za večnost prezrelog života moga.

Svetlost što preliva dane.

Trajanje, u kapima duše što ostaje,
prašina od srca
osušenog tugom čekanja,
čežnjom bolnom, nejakom.

Osuđen sam na život u večnosti takvoj,
bežim u napuštene strane razuma,
svesno ćutim puzeći po beskraju oka tvoga,
beskorisno dišem nevažni život,
sopstveni dah preti da me ostavi,
grudima osećam mir plavetnila.

Stranac postaću
tražeći prolaz do večnog pejzaža.
Plakati znaju samo svesni smrti,
a pevamo mi što lako umiremo.

Ostavi mi pogled u trenu,
veru u svoju iskrpljenu dušu da ojačam,
razbijene delove kratkoće
sopstvenog uzdaha da povežem,
gorde besove mrtvih nesanica da spojim.

Treptaj mirišem,
probodeni umor dok mi nestaje,
a večnost obasjava kroz prozor oka tvog.

Autor: Vladimir Vučković

Fotografije: tumblr.com