Ćutim, istinski zadovoljan, ubeđen u pobedu nad samoćom vrtloga čula, osvajanja toplog sjaja njene duše. Osećam kako nestaje oholost beskrajno teškog vremena kroz tren bezazlenog ukusa zrelih usana. Tamnim i varljivim mislima pokušavam da ubijem spokoj površnosti postojanja, uspevam samo ukusom svežih i svetlih jutara. Volim kada me posmatra sveznajućim očima, mami zatvorenim, slatkim umorom, raskošnom...
Udišem potajni spokoj lakih pramenova što pokrivaju najtananiji osmeh njene retke duše. Posebnost sjaja hrani me mrvicama biserne svetlosti. Osećam blistavu kosu, pozdrav dahu večnosti. U nagomilanom vremenu molim samo za pramen, uspomenu blede tame u meni. Umirem u njenom odsjaju, nestajem u nikad ukroćenom, opijajućem vihoru, što izaziva tananost nežnosti, budi puteve ropske težine, razara mudrost i lomi molitvu svakom bogu. Nudi...
Podseća na probuđenu nadu, pojavljuje se iz vlažne zemlje kao ljubav divljeg stvorenja i samo jedne od boja duge. Cvet je iz ispucalog kamena, budi čežnju za belim snegom, ružičastih magli, čistih pogleda i hladnog vazduha. U mirisu takvom nestaje razum, kristalna ideja sveta pretvara se u lepršavost, dok misao luta o tome da svaku ljubav golica sloboda prisustva...
Nepomične, bez reči i misli, senke nepojmljivo lutaju oko nas, stvarnost je njihova nevidljiva, tmina što nagriza sopstvenu raskomadanu dušu. Dugim prstima tišine beskonačno pokušavaju svaki um da isprazne, život im je tanana nit nepovezanih misli u izbezumljenom očaju, neprekinut ni crnom sivilom noći. Savršeno ćutanje umara vreme što živi u sadašnjosti. Osećam voštana lica ugaslih očiju, slomljenih umova, gorkih granica...
Postajem voljeni pokojnik što više ne ratuje sa životom. Očajno raspoloženje pokriva um, podivljala surovost suši utrobu, grebem sa presušenog dna vremena. Izuzetni su samo trenuci mržnje, a redovni sivi, otrovni horizonti. Sumorna je moć nerodne duše moje dok strepnja hoda po trulom srcu, a pesak očaja pokriva istinu, misli postaju tiha vojska kraja sudbine. Predeli ljudskog...
Kosa je njena središte moći pitomi gavran, divno raširenih krila, što nosi ponos divljenja, besmrtnost u očima zrelim i blizinu pogleda samoće. Raskošna lepota lako opstaje u ovom vremenu uspavanom, misao o njoj nestaje u dubinama drevnim, crnu pticu nosi u izrazu lica, pretvorenu u ženu osmeha umirujućeg, silnog i moćnog, što otkriva smisao duše njene. Neobuzdana...
Neizvesnost lako uznemirava strpljenje, tone u besnoj magli, prisustvom besmisla nemislećeg bića bezglasno sluti nesreće, nadolazećih praznina hladnih usana, udaljenih i osušenih duša, beskrajno dugih provalija života. Prezir razmaženih nema granica, nestvarne ljudske prilike postaju lebdeća stvorenja. Iz mrtvila sive pustoši baciće mrvicu života, kvasac zla, crni zagrljaj kao pritisak vetra, ravnodušnog pogleda vladaoca tame. Postojanje se ljubi u preobražaju...
Lepota njena poražava običan um, oči govore ushićenjem rastvorenih suza, duša se trza u bolnom obaziranju, usne drhte pred nestvarnim bićem, svaki tren neizrecivom milinom vuče u ponor, a misli zuje samo o raskošnoj lepoti žene što je priroda možda i greškom stvorila. Takva lepota je savršeni zaborav, punoća postojanja što uzbuđuje vreme, talasa večnost...
Ponosna je u savršenoj ideji, jedino ljubav ne poklanja, ostavlja da se o njoj mašta ili priviđa borba sa sopstvenim strastima. Njene oči ne sjaje jasno, smeju se, tajno blistaju, plemenito ćute, neobično divno ljube misao, u odsutnosti duha zavode dubinu čulnosti. Savršenstvo je sakriveno u prijatnosti, umiljata draž na zemlji stoji neobično, nudi kretanje plamenog anđela, kada...
Postojiš samo u pomešanom disanju sudbine i straha od života u meni što izaziva zebnju, pogled pretvara u muku u prezreno ćutanje mutnog bola. Čežnja se taloži kao fina prašina, dnevna se tuga uliva u noćnu moru, teške uspomene kopaju dušu, laki dodir neprimetno drhti. U snu me prati blaženstvo blagog pogleda što krije nadu dok...