(pismo nepoznatoj ženi) Vredi disati samo za treptaj pogleda njenog, jedino tako lebdi krhka suština, uživam u lepoti duha vremena, izraz njen ništi prošlost. Ona je prkos prirodi, pobeda trajanja, večnog pokreta nad prolaznom pustinjom. Vidim trzaj osmeha ugnjetenog, nikada ukroćenog, osećam miris života uspavanog, trenom kratko probuđenog. Ona pustoši okolinu, mraz ostaje zarobljen u okovanosti sna, milošću postojanja menja...
U lažnom pobožnom raspoloženju očajna utvara pritvornim smehom priziva samoprezir. Mržnjom se ugrađuje u večnost, kupa u beskarakteru, u očajanju postojanja pokušava da se smiri. Ne ume da se zaljubi u osmeh, u vreme, već u sebe, u hladan i zaleđen život. Saznaće ništavnost velikih ideja dok sluša poslednje otkucaje sopstvenog čemera. Shvatiće da je savršenstvo u bezazlenosti, a...
Neznane lakoće osećam dolazak, udaljenost večnosti radosne. Pokušavam da shvatim nebo kao ljubav oslobođenu žrtve, mir u užasu lišenog krika. Plač tišine samo čuje se, vapaj svetlosti zarobljene. Lakoća je buđenje bića moga, umorne duše bljesak. Želim prolazak kroz koprenu neznanja. Snagu će tada probuditi hladnoća, drhtaj tela biće poslednji pozdrav životu, razumu i slobodi. Autor: Vladimir Vučković Fotografije: blogspot.com...
Ispunjavaš čitavu moju dušu, želim da te samo nežno dodirnem, uspevam samo u mislima u snovima teško u životu nikako. Divim ti se izdaleka, znam, ogromna tuga svaku ljubav prati. Da se kao sunce ponovo rađam, svakog dana biću bedan ubijaće me prostota. Za kristalno čisto srce reči nemaju smisla, ćutanje je slikanje sebe, a prazna priča šareni...