Da Živimo gde Uvek je Proleće i Polja škrabaju šansone, Da Budimo se Kada Ne moramo, da Do nas Dopire Lavanda kroz Slabo odškrinuti prozor, Dok tvoja je Ruka pod mojom, a Tvoje su Noge Oko mene...
O tvom imenu, se ne pišu pesme. Jer je ono poezija, samo za sebe. O tebi ne govorim, onako, kako o drugima, to pokušavam. Jer tebi, sve pred tobom, mogu da izgovorim. Ti nisi neko, zbog koga, sebe ne razumem. Ali ni tebe, ne moram sebi da objašnjavam. Ti si takav, kakav zaista jesi, i tu ništa nije upitno. Ne idealizujem te, jer si mi realan, sasvim...
Po neka još, Marina Cvetajeva, Vrpcom sebi vrat raspukne Kad moje prste Udome Usne tvoje. Po neko se još s mosta baci Kad i moja sena čezne za ivicama ambisa; I pohrle za njom na hiljade novih ćelija Koje nikada nisi ni dodirnuo. Po neka se još Silvija Plat Pita gde su joj udovi Kad tvoji kukovi Obgrle...
Razuzdana neobuzdana zanosna i neuhvatljiva Gertruda beše od mene starija dobrih dvadeset i kusur godina. U kasnim četrdesetim još uvek izgleda očuvano i čvrsto bez tragova onih odvratnih linija koje nazivamo borama. U osmehu krije želju za slobodom za istraživanjem za razonodom ukradenom i čini mi se nepravedno otuđenom. Osećam da me posmatra tajno i da se, u njenim slabinama grudima leđima i ramenima budi nezadrživa i neopisiva želja za istraživanjem mojih skrivenih kvaliteta. Primetio sam da Gertrudi muško društvo prija. Iz njenih očiju nekakva ludačka požuda izbija čim se nađe u kavezu okružena muškim, nabujalim telima. Gertruda često traži spas i utehu u zagrljaju nekog mladića nepoznatog koji...
Ljubomorna sam na tvoje prijatelje, drugare sa fudbala, žene sa kojima si bio, i one sa kojima ćeš biti. Na to što su tu kada se raduješ, onako neodoljivo dečije. Što kad si tužan, znaju kako plačeš. I kada si besan, koga psuješ. I na to što kad si potišten, ne znaju zbog čega brineš. Ni kada ćutiš, o kome...
Naša su jutra Iglice svetlosti kroz roletne Čulo mirisa U mehuru kafe Moje zenice Poput sagorelih svitaca Po njenim grudima Razmazane Pod jorganom Išvrljane hartije Kopni hladnoća I dok se klackamo Nad ponorom sna Dodir preteže Dodir propituje Ženski lukavo -Pesniče, gde ćemo -Idemo svuda Autor: Predrag Milovanović Fotografija: weheartit.com ...
Ne želim da ostanem samo spekulacija, nezadovoljna osrednjost, kad se pod njenom koprenom ne osećam ispunjeno. Ne želim da se o meni priča šta sam mogao, ili tek u priset da navru nekome blistava, al' retka magnovenja mog delanja. Ne želim da moje mogućnosti zatome u maglenim bregovima raspikućnog vremena. Ne! da gorećim mislima, nauznak, u...
Hoću da drziš ovu knjigu, kao podignutu pesnicu. Kao palu pticu na tvom dlanu, što je novo nebo pronašla. Da je gledaš, kao divljak vatru. Kao siroče majku. Hoću kao iščupano srce da je digneš, dok se krv po tebi proliva. I kao najlepši barjak i kao najviši barjak da se viori do oblaka. Hoću da...
Retko o tebi pišem. Govorim još ređe. Nekako si moj, kad te svi drugi, više imaju. I dok te prisvajaju, i stiskaju uz sebe. Ja te puštam. Da budeš slobodan. Jer nekako si moj, kad te svi drugi, više od mene imaju. I dok sa tobom razgovaraju. I dlanove ti dodiruju. Moj si. I kad misle, da kraj tebe spavaju, onako kako...
mislila sam da je prošlost davno zaboravljena da je pohranjena na dnu Pandorine kutije ali dođu tako dani, minuti u kojima se ona sama otvara a ja ne želim ne želim da čudovišta izađu iz ormana iz kutije iz mraka ali jbg polako protežu svoje lepljive pipke protiv kojih ja ne mogu prelaze preko mogu tela i...