Osovina pusta, Izbegava misli Pisanjem. Osmehom ubija, Osećanja. Ne veruje svetu. Ne veruje u pomoć. I vapi. Za ceo splet mogućnosti, Koje željeno izumiru. Dok su svi osmesi crni, I sve izgleda lažno. Kao laž. Šarena. Crna – u sebi. A nema čak ni mosta, da se ubije. Anastasija Cvijanović Izvor fotografija: pinterest.com ...
Ono što nas pokreće, polako nas umara i ubija. Ne želeći da gledam, mazaću ti oči, plavom slikom na zidu, koja je siva, I ledenim mahovinama u magli, koje nema. Na mostovima, koji su potonuli, žaleći za morima, koje gutaju okeani, I galebovma, što liče na okačene slike, umorne boje, Na prozorima, koje ne opažamo, Jer se tresemo od promukle hladnoce jecaja iz...
Došavši iz neke svoje tame Izgrizao je sve moje strahove I postao jedini Kada se u tamu vratio Ostale su brige Od kojih se ne mogu korakom ka visinama skloniti Igračka voz Pravili smo male svetove u krugu I mahali vozovima Koji bi se uvek vraćali na istu tačku Iznova i iznova Prerasli smo svetove u...
Duboko, strastveno, nemirno odjekujem. Tamno, modro, daleko-daleki pogled, zalutao. O ne, nije to kiša, to moj ego doseže granicu bola. I ne, nije to vetar, već moji uzdasi gube konce svojih zrakova. Otići ću, da ponovo potražim svog vuka, svoj spas, svoj mir. Naposletku, izgubih reči, izgubih volju, izgubih sebe...
Gole jeseni, Gde vlasi trave umiru, Kao neveseli leptiri Ružinih boja. Gole jeseni Odlazim na put, Da dokažem svetlovima velikog praska Da se dogadjaju svake noći, Svakoj zvezdi koja iskreno želi. Gole jeseni, Svi će putevi utihnuti, Pod težinom briga. I poješće dinja tikvu, I sve će biti zuto. Gole jeseni, Ove jeseni, Ljudi su tužni, Jer nema drveća I njihovih izgorenih težnji. Sve...
Već neko vrijeme šetam Kroz prazninu, Trapav, bos. Kiša se kida, Kupa tišinu. Oči se slivaju kroz Povez od dlanova, Pljušte niz vrat, Rove po grudima. Čupaju slova. Gazimo raskorak - Uzdah i ja; Dva otiska magle Po tišinama. Mladen Đurić Izvor fotografija: pinterest.com ...
Zamisli sebe u ( malom ) gradu silom prilik ačesto ne radiš ništa pretvaraš se da ne radiš ništa. Ali, desilo se: odjednom, ljudi ti šalju primerke knjiga, časopisa sa tvojim stvarima unutra imaš jednu, dve, dese tknjiga vidiš ih, na tvom su stolu možeš da ih listaš ili ubiješ muvu sa nekom od njih. I, ljudi...
Pokušao sam da urežem Sjenku duše Na okapanom kamenu; Noktima da grebem po Pukotinama, Uz razornu škripu Upornih otkucaja. Probao sam i u sebe da Je sklonim, Dok joj Sunce kasom Vrijeme zbraja; Pa da dva je uvijek Jedan, Dva i tri, Na čet'ri kraja. Papir jedini trpi Turbulenciju Na nebu od slova, eto Razvuci ga pa zgužvaj, Pa nekako snove skrpi. Mladen Đurić Izvor fotografija: pinterest.com...
Kuda? Usamljene su ulice, glasni koraci. Ljubav je napravila izuzetak. U tihom svetu bez glasnih poteza, začuo se treptaj jednog srca. Namešteno drugačije, zaslepljeno drugim bojama, neko ga je ipak uzeo. Podesi srce na lupkanje, reče meni neko stran. Dužna sam svima da glasno kažem ko ovde koliko voli. Lepo beše gledati dolazak nepoznatih lica, slučajno...