Laura, ti mene ne poznaješ i kada bi ti ovo pismo stiglo, pomislila bi da sam pogrešila, jer ni ne slutiš, ni ne sanjaš da si nečija Laura. Pa to čak nije ni tvoje ime, ali ja te jedino kao takvu znam, pa te samo...
Dragi budući mužu, Pišem ti ovo pismo kako bih se osigurala da će uvek postojati dokument koji će svedočiti o tome kakva sam bila pre nego što sam te upoznala. Pre svega, želim da ti kažem da sam uvek verovala da ćeš se pojaviti i bila...
Dragi tata, sedim ovde sam i sećam se tebe. Zato ti i pišem. Na samom početku želim da ti kažem: hvala! Mislim da si me od malih nogu zvao „moja momčina“. Makar u onim trenucima kada si bio tu. A ja sam tada rastao do neba....
Ono što mi se kod tebe ne dopada je što dugo traješ, a veoma ograničeno i nasumično. Postojiš objektivno, osjećaš subjektivno, ubijaš posredno. Dopada mi se što si tu jer si sve, iako apstraktno, mada donekle i konkretno (ljudi su hiroviti i zahtjevni). Ne prija...
Tajno. Stidljivo. Od sebe skriveno. Željno da bude ispričano. Svi da čuju ljubav. Dugo smišljani izazovi. Neispisane reči. Podrazumevane, naslućujuće. Prepisivano sa manjih na veće, sunčanije listove. Bojažljivo stavljano u omote boja ljubavi, straha, nesigurnosti. Samo se pocepa nezadovoljno. Zaljubljenost guta slova, reči. Osmeli se. Dogovara...
U početku beše patetika. Nakon nje lirizam. Ironija polako dolazi. Prepliće se sa lirizmom i on ostaje njome trudan. Ali, uvek reč beše izvor smisla. Imala sam osam godina i živeli smo na strani ulice do koje sunce jedva da je dopiralo. Njegovi mlaki zraci sasvim...
Na stolu plavkasta novčanica, malo izgužvana. 1000 dinara. Na njoj slika žene čija je kosa uvezana u maramu. Stara novčanica, baš stara. U levom ćošku joj je parče prilepljeno selotejpom. Tata je promrmljao sebi u bradu da je to sve što nam je ostalo. Mislio...
Ovih dana se internet usijao od rastanaka. Ljudi odlaze. Računam, to sigurno nije lako. Rešiti se. Otići. Pisati pismo o tome. Računam, najteže je opraštati se. Rastati se. I uopšte nije lako čitati ta pisma. Prvo te obuzme neka žalost. Pa pomalo slegneš ramenima. Onda te iz...
Zbilja, da li ste nekada napisali istinsko ljubavno pismo? Jedno od onih koja pišu vas, a vi samo podmećete prste – koji bi se u tom trenutku radije, sasvim sigurno, prepustili dodirima! Kada ste poslednji put napisali to ljubavno pismo? Šta čekate? Niste nikad? Šta...
Da li te je tuga oslobodila? Da znam, pa da ne brinem...