24 maj Drvo života

Dragi tata,
sedim ovde sam i sećam se tebe. Zato ti i pišem. Na samom početku želim da ti kažem: hvala! Mislim da si me od malih nogu zvao „moja momčina“. Makar u onim trenucima kada si bio tu. A ja sam tada rastao do neba. Iako mi je sada teško da se setim tvog lika, sećam se jasno kao dan tog osećaja kada sam bio „tvoja momčina“.

Hvala ti i što si me upoznao sa prvom devojkom. Dobro, neko to ne bi nazvao devojkom. Devojke se ne plaćaju. Ti i ja znamo o čemu je reč. Ti „dušebrižnici“ bi rekli: „Mogao je da posavetuje sina kako da prepozna pravu ljubav“. Ali ja nisam dušebrižnik. Ja znam da si imao najlepše namere.

Hvala ti što si sa mnom zapalio prvu cigaru. Beše to prva godina srednje? Ne, druga? Sada se ne sećam. Da li si uopšte bio tu? Ni toga se sada ne sećam. Ali znam da si sa mnom popio prvi viski. U to sam siguran. Nosio si onu svoju crnu košulju… Ne, ti ne voliš crne košulje. Da li si onda to bio ti?
Ne mogu da se setim. Ne sećam se tvog lika kada prizivam ta sećanja. Sećam se samo tvoje kožne torbe. Sećam se da si uvek žurio. Sećam se da je telefon često zvonio i da si uvek odlazio.

A sećam se i prelepog poklona za moje punoletstvo. Možda nisi bio tu, koga je briga? Važan je poklon! Taj novi, sivi mercedes… Eh, sa koliko ljubavi sam nagazio gas. Hteo sam sam da ga isprobam. Samo jedan krug, pa da nastavim da pijem sa drugarima.

Nisam ja ni na koga ljut što sam sa svojim siromašnim iskustvom seo za „taj“ volan. Oslonio sam se na nekoliko „časova vožnje“ koje si mi ti održao na onom putu van grada. Tamo gde nije bilo previše vozila. Ni ovde ih nije bilo. Ali je bilo drveća. Ne mogu prirodu da krivim što se rađa svuda! Ona se rađa, ljudi ginu. To je prirodan tok stvari.

Samo sam to hteo da ti kažem. I da mi nedostaješ. Nedostaje mi tvoj lik. Uvek mi je nedostajao tvoj lik. Zato sam i seo za „taj“ volan. Zato što je bio od tebe. Drvo je bilo od života.

Autor: Uroš Timić

Fotografija: tumblr.com