23 sep O ljubavnim pismima

Zbilja, da li ste nekada napisali istinsko ljubavno pismo? Jedno od onih koja pišu vas, a vi samo podmećete prste – koji bi se u tom trenutku radije, sasvim sigurno, prepustili dodirima! Kada ste poslednji put napisali to ljubavno pismo? Šta čekate? Niste nikad? Šta čekate! Pišu li se najlepša ljubavna pisma kada se voli najuzaludnije, ili kad treperimo pod senkom iščekivanja?! Verujemo li u tom trenutku u moć reči, ili samo moramo da otpustimo energiju emocije iz sebe, ne bi li ona na kraju, kao kafeni talog, ostala samo mutno obećanje još sumnjivijeg proročanstva.

Ne mora to pismo da bude pažljivo crtano na listu hartije, može da stigne i na željenu elektronsku adresu, to je tek trenutak koji označava klik, taman pre nego što se zaista predomislimo. Brzina koja stiže pre straha. Nego, jeste li nekada zaista poželeli, jeste li napisali jedno očajno, beznadežno pismo, kao da sakupljate pomrle leptiriće iz nekadašnjeg stomaka, koji je sada samo upaljeni pakao… i vi trčite po još, i još, i ne znate dokle više ima tog vašeg još. Jeste li nekad napisali nesrećno zaljubljeno pismo ili pismo koje čeka povratak i ponovni susret; makar to pismo stoput izbrisali, zgužvali, presavili, zapalili, ostavili na njemu namerno trag alkohola ili suze. Jeste li ga barem jedanput krišom ubacili u sanduče, pa se posle žestoko kajali?! Da li je upalilo? – A znate sad, iz ove perspektive, da to na kraju i nije bilo toliko bitno. Bitno je bilo reći, napisati, materijalizovati i pred samim sobom, s nimalo ili čak puno veštine i osećaja za prave reči.

Znate li šta je zajednički imenitelj svih pisama? Očekivanje. Naravno. Onda stidljivo: prepoznavanje, pa skriveno: jedno fiktivno iako delotvorno sugestivno olakšanje. Rekao sam! Rekla sam! Nešto se reklo, tako da više ne postoji samo u fiktivnim prostorima koji uvek dele kada su pisma u pitanju, ili tek treba da spoje.

Ne sms poruku, ne poziv koji će biti prekinut kada sa druge strane čujete željeni glas. Ne rečenicu: ma, znaš! Pismo. U čemu je njihova magijska moć, čak i kad ta magija ispadne nedovoljna da našu nesreću preokrene u sreću, ili naše čekanje u realizaciju ili… Treba biti dovoljno hrabar i dovoljno voleti da bi se istinsko ljubavno pismo napisalo. Mada, nema neistinskog ljubavnog pisma, ili grešim! Eto, ljubavno pismo koje pišemo za drugoga može biti neistinsko jer nije naše, a naše je. Da ne komplikujem, istinsko u smislu one gotovo ili sasvim nagonske potrebe da baš na taj način skupite sve svoje i izrečeno i neizrečeno i sve te napisane redove i one nenapisane – one koji se ne mogu napisati.

Koje je bilo to prvo filmsko ili literarno pismo kao povod vaše inspiracije? Knjiga? Uvek se, priznajem, sasvim ženskasto sentimentalno sećam kako ludak Sirano (u liku glumca Žerara Depardjea) trči da što pre dostavi svoju strast u ruke drugog muškarca, a ovaj opet u ruke njihove zajedničke nesanice jer – jedan je lep, a drugi ume s rečima. Uvek se setim sasvim nemuštog, naizgled grotesknog pisma a nepisma Hansa Kastorpa dok u Valpurgijskoj noći traži olovku od fatalne gospođe Šoša da nacrta jedno obično svinjče, da bi onda svoje pismo deklamovao uživo, glave zabačene unazad, u transu. Priznajem, jedanput sam i ja deklamovala jedno pismo uživo, izborivši se da izbacim iz sebe ćutanje emocije koja je trajala skoro četiri godine. Iako se nikad ništa nije desilo.

Da li sada razmišljamo zajedno kome smo sve i kome ćemo uputiti to naše ljubavno pismo? Pišete li pismo u tišini? U sebi? Možda neko koje je davno trebalo da bude napisano i poslato? Ili čuvate, ta ista, a vreme koje je prošlo, otkrilo je jednu sasvim novu ili istu, istinu u njima? Piše li se to istinsko pismo samo jednoj osobi u životu, među morem drugih pisama? Ili je svako podjednako bitno?! Pisma mogu biti lepša od dnevnika. Ona ne beleže minute, ali neki od minuta zaustavljenih u pismima traju ponekad čitave male paralelne živote. I to jesu bili naši mnogobrojni mogući životi, ostvareni ili uzaludni, svejedno. To jesu bili čak mali poetski zaveti, pre nego što ih je pojeo sam život.  Jednom će opet taj život da osvane pred nama, u napisanom, kao proročanstvo kojem smo navili alarm u budućnosti i koje će nam tada, sigurno, reći koji je bio smisao naše ljubavne i ljubavničke sudbine.

Ako niste nikad napisali nijedno, ozbiljno porazmislite. Pisati ljubavno pismo znači ujedno pisati i sebi samome, negovati u sebi neprolaznost, onu koja dolazi i posle nemoći, biva iznad nemoći. Ja sam nedavno napisala dvadeset i devet pisama o ljubavi i jedno ljubavno. Svako je postalo zalog budućih malih smrti i jedne male, a moje, večnosti.

Jasmina Topić

Izvor fotografija: jasminatopic.blogspot.rs