19 avg Nemaš ti pojma, moja Laura

Laura, ti mene ne poznaješ i kada bi ti ovo pismo stiglo, pomislila bi da sam pogrešila, jer  ni ne slutiš, ni ne sanjaš da si nečija Laura. Pa to čak nije ni tvoje ime, ali ja te jedino kao  takvu znam, pa te samo tako mogu osloviti, iako znam i tvoje  ime kojim te oslovljava ostali svet.

Ja sam ona koja je sa njim prošla pored mesta na kojem radiš ( isprva sa druge strane ulice, doduše), uplašivši se da je preglasno izgovorio: Znaš li ko  je tamo? Prvi put smo slučajno smo zalutali, što nam se obično na dorćolskim ulicama dešava . Slabo marimo, jer uvek stignemo do odredišta. Drugi je put bilo namerno. Sećaš se, ono kad sam ga lako uhvatila pod ruku i glumila kučku koja je svog tipa  uspela  da odvede tamo gde nikako nije želeo da ide. I još sam te gledala onako sa visine ( bukvalno i metaforički). Nije glumio zbunjenost, veruj- ja sam ta koja je glumila. Niko nece zajebavati mog najboljeg druga.

Dve godine, ja slušam priče o tebi. Do sad su se pretvorile u sonete. Od prvih susreta do opsesije. Znaš li da te je tražio po čitavom gradu? Heeej, u ovom gradu u kojem sam verovala da se dvoje nikad ponovo ne mogu naći. Nekad sam bila na granici da pomislim da si priviđenje- tako te je opisivao. Zašto baš ja moram da imam najboljeg druga zanesenjaka? Zašto jednostavno ne može da bude isti kao drugi mentoli? Sve vreme su mi se ta pitanja vrzmala po glavi. Našli ste se onda kada se ono što je tada bilo moj svet  raspršilo kao mehur od sapunice.. Nisam više verovala ni u šta a kamoli u nekakve Laure i u Petrarke, a on mi je slao stihove. O vama. O kiši. Sećaš se, u to sam sigurna. Naslikao je tvoj portret na nekoj skripti za predmet koji necu da pominjem. Mnogo kasnije, kad sam zalečila gorčinu, tražiće mi da dam sud o tebi. Tada će mi otkriti neke detalje koje je od mene skrivao. Bilo je neophodno. Laura, tako se ne razgovara sa nekim od kog planiraš da odeš. To i ti znaš, koliko god igrala ulogu devojčice. Ono što ne znaš, ili ne možeš da poveruješ. je da on ne primećuje tvoj malčice kriv zub, već me davi sa tvojim osmehom koji je “ kao nijedan drugi“. Ni sve ono zbog čega si toliko zabrinuta. Da ne navodim… To primećuje onaj sa kojim uporno ostaješ. Tipični nedorasli drkoš sa zlim pogledom. Onaj sa kim stavljaš nasmejane slike na naslovnu i profilnu, ali kriješ status veze… Jer…na njegovoj profilnoj vas nema! Jer je on tu da bi opsovao sve do mrtve prababe nekom ko ti lupi komentar ispod slike. Jer se tako valjda oseća moćnim, Jbg, o tome, veruj, znam sve. Zato ti valjda i pišem… Zato i jer me boli. Primetiće jednom drkoš svaki tvoj ožiljak, ako već nije. I to baš one koje ti je sam napravio. I reći će ti da više ne može da te gleda zbog njih, da si mu odvratna. I ostaćeš.kao Egla, na ničijoj zemlji.

Život je, Laura, nekad tako patetičan, baš kao ovo pismo, ali neki jednostavno umeju to da iskoriste.

Autorka: Dijana Redžić

Fotografija: favim.com