18 sep JESENJE PISMO CRNJANSKOM

Da li te je tuga oslobodila?

Da znam, pa da ne brinem…

Danas, kad poezija postaje karnevalska maska, ne mari niko za nove stihove…

Više ne dozivamo đavola da nas nosi, odavno smo u njegovim rukama. Peva nam uspavanku. Osetim da i ja dremam, al’ prenem se kad se kazaljke poklope. Nikad nisam umela da spavam u podne… Probuđena, prestajem da volim… i knjige… i pozorišta…

Kroz maglu do mene tvoje reči dopiru.

Ne brini, ima nas još nesretnih. Bojim se, jedino, da nismo sebičnošću obuzeti, da nije osećaj, kao i sve, varka…

Svako ima svoga gospodara kojeg ponosno na ramenu nosi.

Navikle na urlik zveri, zvezde su ugasile treperenje, da se, kojim slučajem, ne bi saplele, pale… Strahuju, nečiju bi želju mogle ostvariti. Pa ćute!

Mi slušamo laži da bore se za sunčev sjaj dok gase grumen po grumen svetlosti.

Prerasli smo u senke, igramo se u pepelu. Oko nas leže jablanovi i borovi. Uvele su njihove krošnje i nema nas više ko voleti.

Prerasli smo u senke, umorni od toga da budemo krvavi i sami. Tragali smo za suvim lišćem, ali naš iznemogli korak nije imao snage da u njihovom škriputanju pronađe snove, makar zgažene….

Mrak je…

Ne vidimo daljine ni lađe koje bi nas mogle do njih odvesti…

Ne vidimo oči u kojima bismo sklonili svoje strahove.

Ti kažes: na mrtvima smo proveli mladost, a naša je mladost mrtva!

Nema sveta. Mi smo svet.

Sve boli su se u nama skupile,

a mi?

Ćutimo ili jaučemo

Uvereni da ne možemo baš ništa…

Da mora tako…

Nemamo ruke za zagrljaj, ni za stezanje olovke, kao oružja.

Pa čime da se od praznine branimo?

Ima li u nama još uvek zraka?

Daj neka padne bar jedan list koji će šaputati: ne boj se, tuga oslobađa…

Dijana Redžić

Izvor fotografija: pinterest.com