25 feb Pismo Danilu Kišu

U početku beše patetika. Nakon nje lirizam. Ironija polako dolazi. Prepliće se sa lirizmom i on ostaje njome trudan. Ali, uvek reč beše izvor smisla.

Imala sam osam godina i živeli smo na strani ulice do koje sunce jedva da je dopiralo. Njegovi mlaki zraci sasvim lako bi dodirnuli  zarobljeno drvo, obasjavši zlataste čestice prašine u vazduhu i probudivši uspavane reči. Po kući sam se kretala nekako oprezno. Seme smrti je tek počelo da klija u meni i činilo mi se da me novo pogubno saznanje vreba na svakom koraku. Plašila sam se onog što otkriva svetlost. A ona je, kao da mi pokazuje put, usmerila moj pogled ka lišću palom na koricu knjige. Bašta i pepeo. Rađanje, život sam i njegovo gušenje, nestajanje u ništavilu. Istina se otkriva u mešavini crne i bele, u njihovom jedinstvu. Nisu više moje ruke bile jedine koje je znoj orosio u strahu od pepela, od saznanja da će zemlja prekriti njihove staze.  Nije više samo moje lice sažaljivo sebe posmatralo u ogledalu. Nije se više samo meni drhtaj širio celim telom pretvarajući se u potres, u krik iz dubine bića, u vapaj za smislom. Bilo nas je dvoje. Mi smo kao kopilad svetova, jedno drugom šaputali koliko večnost izgleda uzaludno. Stvarali smo da ne bismo ostali bezdomni.

Ne verujem u ideologije. Gajim odbojnost prema prinčevima. Naročito onima sa obaveznim crno-belim fotografijama, naočarama, šalom ili pogledom usmerenim u neke nemerljive visine. Ostavljam puku da im se klanja. Ja sam na ničijoj zemlji, koja bi mogla postati moja ako mi utopijski projekat uspe. Ona je ostrvo do kojeg ne stižu vozovi. Ni kao metafore. Turistima bi ovde bilo pusto, a ja ne umem pisati reportaže. Generali su sa druge strane. Neka pucaju, ako požele. Svaki je pogođeni cilj iluzija. Ovde ću jednom možda nositi krunu, ali prvo moram biti marljivi rudar, kopajući sumnjom po magmi i haosu sveta. Moram  da se naviknem na samoću. To će mi olakšati usvajanje složenog odnosa govora i ćutanja. Tek tada ću moći da savladam ostale principe.  Ovde je vreme samo vrtlog u kojem se izjednačavaju večnost i tren.

Sa stidom priznajem da sam lutala u psihoanalizu, jer sam, uprkos svemu, psiho koji voli da analizira. Nisam odolela ni varljivoj primamljivosti istoka. Istina je ipak negde tamo.

Autorka: Dijana Redžić

Izvor fotografija: pinterest.com