11 feb ROBIN HUD

Na stolu plavkasta novčanica, malo izgužvana. 1000 dinara. Na njoj slika žene čija je kosa uvezana u maramu. Stara novčanica, baš stara. U levom ćošku joj je parče prilepljeno selotejpom. Tata je promrmljao sebi u bradu da je to sve što nam je ostalo. Mislio je da nisam u blizini. Okrenuo se i video me iza. Znao je da sam čuo.

– Ne brini… Za tebe uvek mora da ima. Hajde, obuci se. Idemo do grada.

Dok sam se oblačio, mama se smešila. Ali sa slike. Nije sa nama četiri godine. Tata je prvo rekao da je na službenom putu. Pošto sam ja stalno insistirao da i mi odemo na taj službeni put kako bi je videli, jednog dana me je odveo na gradsko groblje. Na mermernom spomeniku stajala je mamina slika sa brojevima ispod. Objasnio mi je da se mama više neće vratiti, ali da je sada na mnogo boljem mestu. Pitao sam možemo li i mi otići na to bolje mesto, pa da nam zajedno bude super, ali on je samo skrenuo pogled u stranu i tiho plakao. Moj tata plače! Ej! Mislio sam da je najjači čovek na svetu. Osećao sam krivicu kada sam video suze u njegovim očima…

Navukao sam teksas jaknu, pomalo ishabanu, uhvatio tatu za ruku i pošao napolje. Tata je pričao kako se nekada svakodnevno družio sa svojim prijateljima sa fakulteta. Išli su na utakmice, u kafane, na pecanje. Objasnio mi je da je fakultet vrsta školice, kao predškolsko gde ja idem, samo za odrasle. Nažalost, napustio je školovanje kada sam se ja rodio. Ali nije mu žao. Kaže, dobio je najlepši poklon na svetu. Nisam znao čime se moj tata tačno bavi, ali često je donosio gomilu novčanika kući. Odatle bi odvajao novac na jednu, a dokumenta na drugu stranu koja je kasnije spaljivao. Nekada je dotrčavao sav zadihan u dvorište i uletao u podrum kod našeg komšije čika Bože. Čika Boža je bio invalid. Tu je ostajao i po nekoliko sati. Pre par godina tata je radio kao portir u fabrici. Onda su neke stvari nestale iz fabrike, i od tada tata ne radi.

– Tata, a čime se ti baviš?

– Hm… Vidiš sine, tata trenutno nema stalni posao. Ali nemoj da brineš. Preguraćemo nas dvojica nekako.

– Deca iz ulice kažu…

– Šta kažu?

– Kažu… Da si ti lopov.

– Ko to kaže!? Ne slušaj ih! Ne znaju oni ništa. Evo, sada će tata da ti lepo objasni. Tata ponekad uzme novac od ljudi koji ga imaju više nego što im treba.

  Onda ga da ljudima koji ga nemaju… To smo u ovom slučaju mi.

– Nešto kao Robin Hud?

– E baš tako.

Nasmešio sam se. Voleo sam Robina Huda. Tetka me je vodila u bioskop da gledam crtani o njemu. Bio sam zadovoljan što moj tata pomaže drugima.

Ušli smo u gradski autobus. Stali smo na sredinu. Kada god bi se autobus zaustavio na stanici da ljudi iz njega izađu ili uđu, tata bi se pomerao levo, desno, i sudarao sa ljudima. Posle dvadesetak minuta vožnje izašli smo iz autobusa.

– Idemo na sladoled!

– Ali tata, kako kada nemamo para?

–  Robin Hud nam je poslao – nasmejao se i izvadio novčanice iz levog džepa.

Lizao sam svoj sladoled na točenje sa vanilom i čokoladom, a u drugoj ruci držao Zagora kupljenog na trafici. Tata je pušio plavi partner, kraći. Sedeli smo i sunčali se na česmi ispred gradske kafane. Ostali smo tu još par sati, a onda smo se drugim autobusom vratili u našu kuću u radničkom naselju.

Vikende sam provodio kod tetke. Tata me je ostavljao kod nje svakog petka popodne i dolazio po mene u nedelju veče. Tetka ga nije mnogo volela, ali se zato meni uvek radovala. Spremala je ukusna jela i uvek imala jednu čokoladu samo za mene. Tu nedelju veče sam se spakovao kao uvek i čekao tatu. Trebao je da dođe još pre dva sata. Nikada nije kasnio. Tetka je ušla u sobu.

– Tata se javio telefonom… Rekao je da te poljubim i izvinio se što neće stići večeras. Ima neka neodložna posla… Za par dana je tu.

Nisam posumnjao ništa. Video sam samo da tetka ima nekako drugačiji pogled. Prošlo je par dana. Tata se nije pojavio. Tetka je ponovila istu priču, samo što je ovoga puta dane zamenila nedeljama…

Navikao sam se na živiot kod tetke. Ipak, nedostajao mi je tata. Nedostajalo mi je naše igranje skrivanja stvari. Tata mi je pokazivao kako da sakrijem nešto kod sebe a da se to ne vidi. Na primer hemijsku, upaljač, ili novčanik. Nas dvojica i čika Boža, naš komšija, igrali smo neku igru sa kutijama šibica, gde se jedna kuglica krije ispod kutija i ti treba da pogodiš gde je ona. Nikada nisam pogađao. Oni su se smejali i ponavljali smo to u krug. Jednom me je tetka uhvatila kako se sam sa sobom igram te igre i izvukla me za uši. Rekla je da to nikada više ne smem da radim. „Imaš svoje igračke pa se sa njima igraj“ – razdrala se. Valjda je bilo strah da se ne izgorim šibicama.

Jednog nedeljnog prepodneva, tetka je donela nove farmerice i duks.

– Obuci se, ideš kod tate.

Mojoj sreći nije bilo kraja. Autobusom smo se voziili dugo. Prošli smo sve zgrade, posle i sve kuće. Pored puta je bio samo kukuruz. Onda se ukazala velika siva ograda sa žicom na vrhu. Unutra dosta ružnih zgrada, ispucalih na zidu sa kojeg je otpadao malter. Uveli su nas unutra sa još dosta ljudi koji su čekali ispred. Tetka me je ostavila u hodniku. Ušla je na vrata pored. Posle desetak minuta me je pozvala unutra. Na sredini velike sobe stajali su okrugli stolovi sa stolicama. Za jednim od nijih sedeo je moj tata! Bio je obučen u sivu iznošenu uniformu. Ruka mu je bila uvijena u gips, a ispod oka se videla modrica. Smršao je. Zaleteo sam se ka njemu i pao mu u zagrljaj. Pokazao mi je rukom da sednem preko puta.

– Kako si?

– Dobro…

– Jel slušaš tetku?

– Slušam… Šta ti je bilo sa rukom?

– Ništa… Pao sam niz stepenice.

– Kada ćeš da dođeš kući?

Ćutao je. Hteo je nešto da mi kaže, ali nije mogao. Počeo je da plače, zatim je ustao, poljubio me u kosu i izašao na druga vrata. Tetka je rekla da moramo kući, ali da ima pismo za mene koje je dobila od tate. Držao sam kovertu čvrsto u rukama kao da je najvrednija igračka koju imam. Čekao sam da stignemo pa da je otvorim.

U pismu je bio jedan papir, presavijen na tri mesta. Uzeo sam ga u ruke i naglas pročitao : “Sine, ne isplati se biti Robin Hud“. Ništa mi nije bilo jasno. Pročitao sam ga i tetki ali je ona počela da plače i otrčala u kuhinju…

Prošlo je 20 godina. I dalje čuvam to pismo. I dalje ga svako veče, evo već pet godina, prinesem mom prozoru sa rešetkama, obasjanom mesečinom i pročitam naglas. Bio je u pravu…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: blogspot.com