Rođen je oktobra, nepunih šest meseci nakon Titove smrti. Kada mu je otac, sociolog, preminuo, bio je sabran. Dan kasnije, njegova majka, nastavnica likovnog i pesnikinja, takođe je preminula. Srčani udar. Psihička povezanost i strah. Dopustila je da je tama povuče sa sobom. Deo njega...
7. U postapokaliptičnoj Srbiji, sahrane se rade na veresiju. Daš smrtovnicu i ček od penzije, pa čekaš da PIO fond refundira. Po vrućini oko ostalih stvari delaš brzo. Razliku od troškova ti isplate na ruke. Novac je za žive, ne troši previše. Pozovi par očevih prijatelja....
Otac vozi dete na rudi svog bicikla po vrelom letnjem danu i uprkos tome staje daleko od hlada kada ga sin upita šta je stara zgrada neobičnog izgleda na ulazu u moje naselje da mu objasni koliko je ljubav u stvari jednostavna. Nekada je to bila pivara, odgovara mu otac i dodaje kako je njegov...
Ni sam ne zna da li mu je više žao oca koji je umro, ili sebe koji je ostao da živi, već duže vreme bez posla, a sad i bez očeve penzije. Tugu je „lečio“ alkoholom. Toga je bar bilo. Oca su u selu poštovali. Mnogo...
Imam dete u torbi. Ne znam da li je dečak ili devojčica. Kažu, ako ti stomak ide nalevo onda je dečak. Ako ti je stomak „šiljast“ onda je sto posto devojčica. Možeš da vrtiš burmu na nekom lančiću iznad stomaka – ako se klati horizontalno, devojčica,...
Pre no što krenem na put uzimam pilule protiv anksioznosti i napada panike. Isti lek su prepisali i drugu nakon katastrofalne poplave. Kada ga sretnem, sa setom se prisećamo studentskih dana i ludorija. Govorim mu: „Eto, da živimo u normalnoj zemlji i više zarađujemo jednog...
-Pa, kako ti je otac sada? -Bolje, hvala. Bolje koliko može da bude bolje. Čeka ga taj ultrazvuk srca i nije batalio cigarete. Pije lekove, više pazi na ishranu i prošeta. Šezdeset i pet u Srbiji, gadan teret. - A ti? Izgledaš malo svežije. Cigarete? - Ostavio. Možda...
Sve je oko mene tiho. Ničega nema. Stojim u toj ogromnoj belini i plašim se. Plašim se, a ni sam ne znam čega. Možda te ogromne planine, ili beskrajne bele pustinje a možda i njegovog odlaska. Strah me je te monotone pustoši. Hladnoća, daljina, belina...
Sećam se samo da mi je bilo svega devet godina kada su se sestra i majka spakovale jednog dana i saopštle mi da moramo da napustimo zemlju jer nije bezbedna. Nikada mi nisu rekli zašto. Nikada mi nisu rekli zbog koga moram da ostavim sve....
Ne, još uvek nisam postao roditelj. Niko me ne zove „tata“. Ipak, često razmišljam o tome, a kako godine prolaze – sve češće. Kako je „to“ biti otac?! Mnogi moji rođaci, prijatelji i komšije često govore o roditeljstvu. Mada, svako kaže isto – da se to...