25 feb UŽASI

Pre no što krenem na put uzimam pilule protiv anksioznosti i napada panike. Isti lek su prepisali i drugu nakon katastrofalne poplave. Kada ga sretnem, sa setom se prisećamo studentskih dana i ludorija. Govorim mu: „Eto, da živimo u normalnoj zemlji i više zarađujemo jednog sunčanog majskog vikenda bismo obišli Niš, prespavali u hostelu, prošetali, kupili knjigu i seli u kafanu da obedujemo. Verovatno bi nam se još neko iz društva pridružio. Ovako, osuđeni smo na preživljavanje u prećutnoj postapokalipsi.“ On pali cigaretu i potvrdno klima glavom, povlači dim, tužno uzdiše i odlaže cigaretu u pepeljaru.

Voz kasni bar sat vremena jer su određeni koloseci trenutno zatvoreni. Naime, par dana ranije tri teretna vagona su iskliznula iz šina i još uvek su tamo. Njihov tovar, džakovi šećera, leži rasut unaokolo a pojedinci iz obližnjih sela noću (a i danju) krišom dolaze i kradu šećer u nadi da će ga prodati ili barem imati zalihu. Vagoni su sada pod stražom i čuva ih policija.

U kupeu čitam Dilana Doga, potom Lavkrafta. Možda sam jedan od čudnijih i jedan od življih, što i nije neka uteha.

Susedni vagon je krcat izbeglicama iz Sirije. Zarad bezbednosnih razloga, svi su u jednom vagonu. Ne žele da ih mešaju sa nama, a ni Sirijci ne gore od želje da trpe radoznale poglede u kojima se prepliću mahom mržnja i strah. Jedan od konduktera ih je nazvao „garaganima“. Čujem komentar odrpanca iz jedne od usputnih zabiti: „Ma kakve izbeglice, svi su oni tu po zadatku, svi do jednog!“ Zamišljam Lavkraftovu prestravljenost dok ga od stotinak iscrpljenih Sirijaca nagledanih strahota ratnog vihora deli samo par metara i tanko staklo, tako da povremeno može okrenuti glavu preko ramena i videti ih, ako želi.

Užas u mom ličnom bitisanju je svakim danom sve opipljiviji i bliži. Nakon srčanog udara i operacije otac nije ostavio duvan. Ulazim u negov stan i vidim beličaste ispljuvke na podu terase i na hartiji koja leži kraj njegovog kreveta. Nabavljam antibiotike, moljakam ženu u apoteci, teram ga da ponovo poseti lekara. On odbija.

Mesec dana kasnije, ponovo ulazim u očev stan i osećam dim, vidim crnilo nagorele utičnice i gajtan od mašine za pranje veša pretvoren u nedefinisanu plastičnu masu koju prožima garež. Zovem ga i on potvrđuje da je dobro, no novca za popravku nema niti će ga biti. Već sledećeg dana užas ponovo preuzima sluzikastu formu: barica na terasi ukazuje na to da je otac nakon pripaljene cigarete povraćao.

Da se vratimo na putovanje vozom. Ulice mog konačnog odredišta su izlepljene predizbornim plakatima. Neka lica i njihova maglovita obećanja izazivaju posebnu odbojnost. Da li misle da je narod baš tolika stoka? Da li su i oni sami zapravo magličaste tvari koje povremeno poprime (ne)ljudsko obličje? U mojoj skromnoj mašti oni lelujaju parlamentom, zavlače se u fioke i odatle prisluškuju političke protivnike.

Neki od mladih ljudi na ulici mi mogu reći da sam za njih dinosaurus rođen u godini kada je preminuo Tito i da sam nosio crvenu pionirsku maramu i petokraku na čelu kao što to sada rade u Severnoj Koreji. Ne stidim se toga a i imao sam sreće: nekoj drugoj deci su ne tako davno pre toga stavljali svastike na čelo. Imam spreman odgovor:

„Znate, nije to bilo toliko loše kao što vam neki kažu. Ne revidirajte istoriju, ne nasedajte. Gradilo se više no sada. Ljudi nisu brinuli o plaćanju računa i kredita i ‘Politikin Zabavnik’ je imao daleko veći tiraž. Uzgred, znate li ko je Hogar Strašni? Snimali su se kvalitetniji filmovi i serije. Pamtite li ‘Sivi dom’ i ‘Zaboravljene’?  ‘Leptiricu’?  Rok scena je bila jedna od najboljih u Evropi. Pa druženja, fanzini, stripovi… Ljudi su se zanimali za fantastiku i horor i – gle čuda – imali su šta da jedu.“

Nemam jasan plan kako da odem iz zemlje, niti ozbiljno pomišljam na samoubistvo. Ipak, početne rečenice jedne od Lavkraftovih priča ostavljaju snažan utisak na mene:

„Život je odvratna stvar, i iz pozadine onoga što o njemu znamo vire demonski nagoveštaji istine koji ga ponekad čine još hiljadu puta odvratnijim. Nauka, već dovoljno opresivna sa svojim šokantnim otkrovenjima, možda će biti krajnji istrebljivač naše ljudske vrste – ako smo uopšte zasebna vrsta – jer njene zalihe neslućenih užasa smrtni mozgovi nikad ne bi mogli da podnesu ako bi se oni razularili po svetu. Kad bismo znali šta stvarno jesmo trebalo bi da učinimo ono što je ser Artur Džermin uradio; a Artur Džermin je jedne noći polio svoju odeću benzinom i zapalio se.“

Autor: Marko Antić

Fotografija: tumblr.com