21 sep OTAC

Ni sam ne zna da li mu je više žao oca koji je umro, ili sebe koji je ostao da živi, već duže vreme bez posla, a sad i bez očeve penzije.

Tugu je „lečio“ alkoholom. Toga je bar bilo. Oca su u selu poštovali. Mnogo ljudi je došlo na sahranu. Svako je, kako to red i običaji nalažu, doneo sveću i flašu rakije.

U pražnjenju tih flaša svakodnevno mu je, nesebično, pomagao njegov školski drug i komšija, takođe nezaposlen i takođe ljubitelj čašice, a povremeno i još po koji seoski dokoličar.

Svakog jutra gledao je kako je u špajzu sve više praznih, a sve manje punih flaša. Iako mamuran, donosio je ispravne zaključke.

‒ Treba dobaciti do proleća, do prvih sezonskih poslova, bez kinte. Hrane i ogreva će biti. Ćale je bio domaćin, znao je kako zimu treba dočekati. Ali, rakija neće dotrajati. Mora se štedeti.

Iz razmišljanja ga trže poznati glas:

‒ O, komšija! Jesi li tu?

‒ Ajde! Ajde! Tu sam. Gled’o sam, ponestalo rakije. Ostalo ovo u flaši koju smo juče načeli i još jedna litra.

Drug ga gleda s nevericom:

‒ Nije valjda sve otišlo?

‒ Jeste. A, vala brate, nije se ni štedelo. Mnogi su navraćali da me teše.

Isprazniše tu flašu od juče i komšija krete kući.

‒ Znači, nema više? ‒ upita još jednom, za svaki slučaj.

‒ Nema.

‒ Neka, neka. Umreće i moj otac.

‒ Šta si rekao? Mrmljaš sebi u bradu. Ništa te nisam razumeo.

‒ Ništa. Ja to onako za sebe. Ajd, uzdravlje.

Autor: Dragan Pop 

Fotografija: