12 jan SEĆANJA DISIDENTA

Sećam se samo da mi je bilo svega devet godina kada su se sestra i majka spakovale jednog dana i saopštle mi da moramo da napustimo zemlju jer nije bezbedna. Nikada mi nisu rekli zašto. Nikada mi nisu rekli zbog koga moram da ostavim sve. Kad god bih pitala počeli bi da psuju. I dan danas mi odzvanja mamina rečenica u glavi: „Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli.” Koliko je samo puta ponovila. Trebalo mi je deset godina da ubedim majku da dođemo ponovo. Tata je umro za vreme rata i skoro da je prestala da živi od kada njega nema. O njegovoj smrti i ne govorimo. Ja sam odlučila da se vratim jer mi je nedostajao onaj park prekoputa kuće u kome sam prvi put prohodala držeći oca za ruku. Nedostajale su mi i ljuljaške iza našeg školskog dvorišta gde sam prvi put zaljubila u dečaka koji se zvao Amir. Bio je Bosanac. O Amiru nikada ništa nisam saznala, ali su mi zauvek ostale urezane njegove tople oči i naša smotanost…Neke ljubavi su drže kada se oćute.

Od Jugoslavije koju pamtim, ostalo je jedino ime i sećanje. Nisam mnogo zadirala i ne znam ništa da vam ispričam o životnom standardu, ali jedino u šta sam sigurna to je da su se ljudi više voleli. Moje su u našem starom kraju nazivali iz šale ‘mešancima’, pošto su bili različite nacionalnosti. Sada se svi međusobno krive. Prebacuju loptu…Ne razumem, mene jesu terali da mrzim svakog, ali nisam pristala, ne mogu tek tako da prihvatim sve što mi serviraju ljudi koji su ogorčeni.

Trebalo mi je tri ili četiri dana da razaznam gde je šta, koliko su se stvari promenile, ali su na neki način ostale iste. Više nema parka. Više nema ljuljaški. Sve je pod pepelom. Oduvek sam volela da šetam noću. Prijala mi je tišina, prijalo mi je to što skoro nikog nema, što imam osećaj kao da sam potpuno sama, jer sam ja onaj tip osobe koji bolje razmišlja pod zvezdama.

Šetala sam dugo bez cilja sve dok nisam naletela na staru, zarđalu školsku kapiju. Koliko samo dugo nisam bila tamo… Bila je vedra noć, videle su se sve zvezde na nebu. Nekoliko njih je davalo oblik slomljenog srca. Gledala sam u nebo i nastavila polako da šetam. Zidovi stare škole, koja je godinama zatvorena, bili su ispisani crvenom bojom. Stakla su porazbijana. Oko mene su letela razbacana pisma. Pisana su istom bojom kao i zidovi. Prišla sam nesigurnim korakom do zida i videla da je crvena boja- krv!

Vetar je počeo da duva. Donosi mi davna, silom izgubljena i zaboravljena, sećanja. Sećanja su navirala u slapovima. Probijajala su zidove koje sam sagradila oko srca. Vraćalo mi se sve. Kroz maglu mi se ocrtava dobro poznato lice. Videla sam sve što sam davno uspela da zaboravim i potisnem. Tatu, kako pucaju na njega samo zato jer je bio Hrvat. Ljudi koji su pedeset godina živeli kao jedno sada gledaju da slome i unište jedni druge! Ubijaju u ime vere u ime nacionalnosti! Vidim nesrećne, bolesne. Vidim bedu, jad. Strah i trepet koji hara. Krv koja pljušti na sve strane. I čujem smeh onih sila čije smo igračke. Smeh, zadovoljni smeh jer smo mi pioni koji poštuju njihova pravila. Monstruozno sve izgleda. Rugaju nam se i podsmevaju, trljaju dlanove, pokazuju očnjake i izvrnuti moral. Oni otimaju i nije im dosta! Oni razaraju ali žele još! Pokreću nas kao drvene lutke koje nemaju razum i ubijamo jedni druge. Bolesni pogledi, pomame, zaboravljanje svega dobrog! Ljudi poput robota, otete savesti, izvrnutog razuma, ispranog uma, zabadaju noževe jedni drugima u leđa. Vonj leševa mi dolazi pod nozdrve i vrisci,jauci mi odzvanjaju u ušima. Naricanje i kletve majki što im odvode sinove u ratove. Vidim perverzne poglede jačih koji žrtvuju ljude zarad sopstvenih ciljeva. Namerno ubijanje, haranje, vandalizam. Ljude kako mole da se dahije vrate i kako im sve praštaju. Osetila sam, da je ljubav poražena zbog snage mržnje. Svi zakrpljeni, isečeni, svi u ranama. Vrištim: „Dosta!“, ali ogavan smeh postaje jači. Vazduh miriše na zlo i netrepeljivost. Bombe su padale da bi nama bilo bolje. Strah se uvukao u kosti i da, uspeli su! Naterali su nas da se sklonimo i klanjamo njihovim verama i idealima.

Oči su mi postale krvave od plača, zatvorila sam ih ali sam i dalje videla očev zatupljeni pogled, otvorenih usta, ugušen u sopstvenoj krvi. I dalje sam videla sve preprlašene ljude, svu mržnju u njihovim očima. I dalje sam videla sve što su nam uradili jači od nas!

“Boli”, ispustila sam krik “ovo boli previše.” Počeli su ponovo da se čuju podrugljivi glasovi i videla sam ponovo lica sa ciničnim osmesima. Ona koja su sve zakuvala, a koja su kasnije trijumfovala i puštala hvalospeve o miru. Rukama umazanih našom krvlju miliju nam glave i ubeđuju nas da će biti bolje i da je tako moralo da bude. A mi kao poslušni psići klimamo.

“Šta te boli?” prasnuli su u smeh, svi do jednog.
“Sve čega više nema. Sve što se vraća, a ne postoji.” Bila sam na zemlji i, tako skučena, i ne pomišljajući da dozivam pomoć, jer sam znala da sve ovo samo ja vidim, pustila sam suzu. Više nisam mogla da izdržim.

Plakala sam nekontrolisano i ispuštala neljudske uzvike i krike. Lica su se brzo okretala oko mene i, jedno po jedno, rugajući mi se nestajala. Osećala sam se poniženo. Kao da sam ništa na ovom svetu. Kao da ništa ne mogu da učinim jer su ljudi previše zatrovani.

Prolazili su dani od kada se nisam pomerila s tog mesta. Jednog jutra, naišla je starica sede kose i podigla me sa zemlje. Oči su mi izgubile sjaj, bile su crvene od plača i prepune suza. Lice mi je prebledelo, a koža je bila ljubičasto-modra.

“Zašto plačeš?” upitala je starica.
“Bole me.”
“Šta?”
“Sećanja. I to što nema tatine ruke. I to što nema Amirovih očiju i njegovih šala.”.
“Koja sećanja?”
“Ona koje više nikada ne mogu da se vrate”.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografije: tumblr.com, wordpress.com