12 okt TRAGOVI

-Pa, kako ti je otac sada?

-Bolje, hvala. Bolje koliko može da bude bolje. Čeka ga taj ultrazvuk srca i nije batalio cigarete. Pije lekove, više pazi na ishranu i prošeta. Šezdeset i pet u Srbiji, gadan teret.

– A ti? Izgledaš malo svežije. Cigarete?

– Ostavio. Možda ću zapaliti nekad, u zaista posebnoj prilici.

– Alkohol?

– Slabo. Ponekad pivo ili vino. Rakija – ne.

– Sedativi?

– Ponekad, kad mora. Bromazepam ili leksilijum.

– Kafetin?

– Jebiga, to moram da smanjim.

– Ishrana?

– Vodim računa malo više no inače.

– Šetaš li?

– Još uvek ne dovoljno…

– Ljubav?

– Dobro je. Neko je tu. I to greje. Intenzivno.

Znaš, dok sam ga u bolnici posmatrao kako spava onako bespomoćan, dodatno sam shvatio zašto pišem. Nije to samo autoterapija ili želja da nešto kao menjaš. Tragovi. Bitno je živeti i ostaviti neki trag za sobom. Znaš, moj otac je usamljen, tužan,  rastrzan čovek. Uprkos njegovom (ne)formalnom obrazovanju i sklonosti ka filozofiranju nikada ništa nije objavio ili napisao, makar za svoju dušu. Mislim da nikada nije ni pokušao. Dobro, možda poneko ljubavno pismo majci, dok je bio u vojsci. A on je diplomirani sociolog, stan mu je krcat knjigama. Vidi, žalosno je. Oduvek je bio samoživ, sebičan, težak čovek. Skoro nikoga nije posetio u bolnici. Razumem, ljudi se plaše smrti i nije im dovoljn ostalo. I kakav je on trag ZAISTA ostavio u životu, osim što je napravio mene? Valjda sam zbog toga tu. I možda i zato pišem.

Ostavljam tragove za obojicu.

Autor: Marko Antić

Fotografija: favim.com